Наука и религија – Религиозни научници

ФИЛОЗОФСКА И НАУЧНА  РЕЛИГИОЗНОСТ

МИСТИКА

ДИЈАЛЕКТИКА ИМАНЕНТНОСТИ И ТРАНЦЕДЕНТНОСТИ

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред,поредак света,а било какав космички ум,логос,за целовито јединство материје-енергије,по дефиницији “објективне” науке,искључује већ на почетку.

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе,да би наука уопште била наука,она неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

ТОМИСЛАВ  НОВАКОВИЋ

Ако се питамо ко је склонији религиозности,филозофи или научници,опет морамо да посматрамо из различитих углова.На први поглед би се рекло да су то филозофи,јер се они баве апстрактним темама који надилазе чулно постојање,па су тако ближе Богу као чистом Духу,у оном смислу у коме је Бог трансцедентан.С друге стране,научници више улазе у детаље Универзума као Божије креације,или као самог Бога у видљивом облику,или као материје и енергије испуњене Духом,у оном смислу у коме је Бог и иманентан,па су преко научних закона и прецизних квантитативних коинциденција у смислу космичких константи које су прецизне до танчина и опште усклађености ближе откровењу, да се иза свега тога налази неко више Духовно биће које је све то осмислило и тако уредило.На тај начин може да се каже да је филозофска религиозност лакше остварљива,али је некако паушална ,без директних увида,а да је научна религиозност неприступачнија,али када до ње дође онда је јака као и само научно сазнање.

Филозофи имају потребу да уопштавају,и пошто нешто што је најопштије не мора бити неко Биће,нека Личност,они лако могу видети да постоји неки Дух у космосу ,али да му не придају лична обележја,јер она нису довољо  општа,тако да филозофски Бог лако може остати и без Свести и без Воље.Само као неки апстрактни Логос код Хераклита или као Апсолутна Идеја код Хегела.Претерана потреба за уопштавањем код таквих филизофа има природну тенденцију да Бога своди на мисао ,на идеју ,на закон.Тако је чак и Платон ,који је у суштини био мистик,сматрао да Бог има неке своје законе које ни сам не може да промени по својој вољи.Али ако се тако схвата Бог,како онда објаснити чаробне моћи код неких људи који су способни да чине чуда,као што су били Питагора,Исус,Аполоније из Тијане, Гуру Падмасамбава и слични.Може се рећи да су то легенде и да са реалношћу немају везе,али моје искуство говори у прилог тога да су чуда ипак могућа и да то нису празне приче. Зато ће једна од главних тема овог рада бити шта је ДУХОВНО И ЕНЕРГИЈСКО И СКУСТВО И КАКО ДУХОВНИМ И ЕНЕРГИЈСКИМ ЕКСПЕРИМЕНТОМ ДОЋИ ДО ТОГА.

С једне стране, у филозофији постоји апстрактна мисаона тенденција да филозофски Бог буде апстрактни,безлични Дух,а с друге стране они који су видели да је Универзум испуњен Вољом,нису видели иза те воље неког Бога,него су као Ниче И Шопенхауер у главном атеисти.То да Бог као чиста мисао може бити нешто безлично ,то још може логички да се оправда,али да спољашњи свет садржи неку вољу,а да је та воља нешто безлично,атеистичко,говори о томе да се ту не зна ни шта је воља ни шта је личност.Односно да је суштина личности његова воља,која је по дефиницији слободна,јер све док је нечим условљена није уопште воља.Када је Аристотел рекао да је Бог мишљење мишљења,или мишљење о мишљењу,он је најпрецизније одредио ту филозофску религиозност,коју је Хегел после темељно обрадио,правећи од тога читав филозофски систем самокретања појма од Апсолутне Идеје до Апсолутног Духа,као његове филозофије.

Ту се види истинитост оне индијске приче ,када су опипавали слона у мраку,па га је свако другачије описао.Онај ко је слону опипавао ногу рекао да је слон стуб,ко је опипавао кљову рекао је да је слон коштани шиљак и све тако.Тако је изгледа са Богом.Њега крије мрак људске чулност,будући да је Бог нешто надчулно.Филозофи виде само ту мисаону страну Бога и кажу Бог је мисао.Ту Хегел има лепу мисао,да је немогуће предпоставити да је Бог осмислио свет,а да сам по себи није нека мисао.Том реченицом је стварно доказао,бар мени,да Бог јесте и мисао,али не да јесте само мисао.

Наравно,у новој ери,после настанка хришћанства,у средњем веку се и филозофија прилагодила том доминантном духовном таласу,па су филозофи попут Томе Аквинског или Августина  били дубоко религиозни у том хришћанском смислу.Ту онда није ни могло да се раздвоји филозофија од религије,јер се филозофија користила као аргументовано доказивање о постојању Бога, онако како га схвата откривена религија.Ту докази немају велику теоријску вредност,јер ништа не доказују.Само показују немоћ теорије пред Божијим присуством. Божије присуство може другоме  да се покаже или демонстрира само путем планског вођења кроз осмишљену духовну и енергетску праксу.Никако другачије. 

После ренеснсе,наводног одвајања науке , филозофије и уметности од мрачног срдењег века,Бог је остао и са филозофима и са научницима.Нешто што се 15 векова споро ваља кроз историју није лако избацити једним прогласом ,да је права истина само она истина која се емпиријски може проверити.Ту се не зна ко је био религиознији,да ли Коперник,Галилеј,Кеплер и Њутн ,с једне стране,или Декарт,Спиноза и Лајбниц ,с друге стране.Њима Бог није сметао ни да се баве науком ни да филозофирају.Кроз науку су откривали Божије законе природе, а филозофијом су проналазили општи Божији план постојања и Његову промисао за целокупно постојање.

Ту још није било места ни за какав атеизам,ни у науци ни у филозофији.Дух тога времена, у XVI и XVII веку је просто био такав да је било природно бити религиозан,било да се бавиш науком или филозофијом.Коперник је,осим математике и астрономије у Кракову студирао  теологију ,а у Болоњи је студирао црквено право.Прво је радио као секретар свом ујаку који је био бискуп,а после је био свештеник у Фромборку.Ту је ,на једној куполи направио опсерваторију са које је посматрао кретање Планета.Његове посматрачке и математичке способности су му омогућиле да измери и направи таблицу кретања Планета и средње растојање сваке Планете од Сунца.Дакле он је у исто време био и свештеник и научник.У катедрали је држао мисе,а са куполе те катедрале је гледао у звезде као научник.

Галилеј је био астроном ,физичар,математичатр и филозоф,иако је прво студирао медицину.Пре студија се школовао код оца Винцензе,а до своје 14 те године је боравио у самостану  Санта Марија.Учио је да свира и музичку теорију и можда га је то приближило идеји хармоније сфера.Иако није студирао математику,због свог дара за ту науку је убрзо постао професор математике у Пизи.Побијао је Аристотелову природну филозофију,докаузујући да сва тела падају истом брзином,без обзира на тежину.Аристотел је ту пратио само логику,која се ту показала недостатна,да тежа тела брже падају.Да Галилеј није доказао да није тако,и ја бих помислио да је Аристотел у праву.То је доказ да логика није довољна науци,да је ипак експеримент оно пресудно,ма колико се филозофији то не свиђало.Једини је проблем што наука не зна да експеримент може бити и духовни,еенергетски,дакле надчулни,не само чулни,емпиријски.

Када се преселио у Падову,Галилеј је проширио предавања на физику и астрономију.Био је популаран предавач,студенти су редовно и у великом броју долазили на његова предавања,док код других професора није било тако.Галилеј се сматра оснивачем модерне науке јер је први применио оно што је Бекон само прокламовао као неопходно,експерименталну методу.Уместо Аристотелове квалитативне методе и филозофског описивања служио се математичким језиком да би објаснио екперименте.

Као научник,бавио се механиком ,кинематиком и конструисао је инструменте за прецизно одређивање хидростатичких тела.Када је 1609 надоградио свој телескоп и приказао га Венецијанским властима,били су одушевљени могућношћу да непријатељске бродове примете 8 пута раније него голим оком,па га је Козомо Медићи узео као дворског математичара и филозофа,што је била прва дворска титула тог типа.У то време су неки учени људи били ангажовани да буду дворски саветници или астролози,попут Кеплера,али је то био преседан да неко буде званични математичар и филозоф на двору.

У то време се десила нека супернова,коју је он посматрао својим телескопом,па му је то био доказ против Аристотеловог непромењивог неба.Створио је властиту астролошку карту.У то време су људи били прво иницирани у астрологију ,па би се тек неко од њих даље бавио и астрономијом.То је био случај са Галилеом.Открио је да Месец није правилна лопта,него да је избраздан кратерима,открио је Јупитерове сателите и Сунчане пеге,а највеће откриће су биле Меркурове и Венерине мене,што је потврђивало Коперников хелиоцентрични систем кретања Планета.Иако је био близак са новоизабраним Папом,са којим је водио интелектуалне разговоре и који му је препоручио да напише књигу о постојећа два светска модела,о Аристотеловско- Птоломејовом,са Земљом у средишту система и о Коперниковом,са Сунцем у средини,око кога се све креће,па и Земља,он је ту књигу написао превише инспиративно,са подсмехом према старом Аристотелијанском учењу,које је било више у духу хришћанске религије,па је сам Папа тражио да се Галилеј приведе инквизицији.

У своју одбрану Галилеј је у Риму само рекао да религија не треба да се бави питањем како небо функционише,него како људи треба да се успну на Небо.Ту наравно постоје два појма неба,оно физичко ,о коме он,као научник,говори,и оно духовно ,које се односи на религију.Али из те једне једине речиенице се види да је Галилеј био већи верник од самог Папе,јер је боље од њега знао шта је функција религије,да треба се стара о Духовном, а не о физичком небу.

Јохан Кеплер је немачки математичар,астролог  и астроном,са црквеном каријером.У то време се астрологија третирала као примењена астрономија и ко год је од научника био бар мало практичан,сматрао је да је његова дужност да се упозна и са тајнама астрологије.Кеплер је својим унапређеним телескопом,са два сабирна сочива открио кретање Планета по елипсама и правилности у тим кретањима,који су названи по њему,Кеплерови закони.Богословију је завршио са 17 година,па је студирао филозофију у Тибингену,а касније и теологију.Држао је катедру за астрономију у Грацу,у Протестанској школи,а математику је предавао у Линцу.Направио је логаритамске таблице,што је претеча инфинитезималног рачуна,и таблице атмосфесрске рефлексије  са каталогом од преко 1000 Звезда.

Не само да му је богословско и теолошко образовање омогућило да буде религиозан,него је он такав изгледа био по природи,а то образовање му је само помогло да развије тај таленат.Тако му је успело за руком да под покровитељством Тиха Брахеа постане дворски математичар и астролог,што је била велика част.Не зна се шта је највише утицало на његов специфичан облик религиозности,који није типичан за научнике,али изгледа да су на њега највише утицали Питагора и Платон са њиховом идејом да је Божански Ум својим математичким,геометријским делом Ума стварао свет.Дела која је објављивао носе те мистичне наслове:” Астрономија нова “ , “Космичке мистерије “ ,  “ Хармонија света “

Са Кеплером почиње наша прича о правој религиозности,која се просто назива МИСТИЧНА РЕЛИГИОЗНОСТ.У тој религиозности је специфично то што ту неме вере у Бога или претпоставки да је логично да Бог постоји,него се то једноставно зна на основу властитог мистичног искуства.Сви оснивачи нових религија су били мистичари,и Мојсије,и Исус и Мухамед и Зратустра и Кришна.Свако од њих је имао неко своје лично искуство директног духовног контакта са Духом Универзума и то није интелектуални увид него просто сусрет два Духа,људског и Божанског и то искуство се не може више никад заборавити и потиснути као непостојеће или као неважно.Највиши задатак ове књиге ће бити покушај и највећи њен домет ће бити успех  да докажемо да искуство није само чулно,него да може бити и надчулно,трансцедентно,духовно,и да може да се конструише методологија тог мистичног искуства тако  да свако може научним приступом да понови то искуство ако се прецизно држи датих упутстава.

Кеплер је доказ да таквих мистичара има и међу научницима,не само међу теолозима и филозофима.То је свуда ретка појава,не само код научника и филозофа,него и код теолога.Најчешће су религиозни људи такви на основу неких прича,убеђења,идеја ,мисли ,претпоставки  и веровања,а само ретки,можда од Бога изабрани, имају ту част да се директно увере у Његово присуство и начин Његовог деловања.Оно што је сада ту главно питање,које би поставио сваки паметан човек, јесте зашто се Бог толико крије,ако је заиста свеприсутан и ако својим Духом прожима све и свиме на неки начин управља. Ако су људска бића духовна а и Он је Дух ,какав је проблем па се та два Духа толико ретко срећу.Ту долазимо до онога да када год је у питању нека озбиљна дилема,морамо да се позовемо на дијалектику.Оно што нама као људским бићима не да да видимо Бога је са једне стране сам Бог у нама,који неће да види спољашњег Бога, а са друге стране је то наша небожанска страна:гордост,самовоља и злоба.Богу у нама се чини да је тај унутрашњи Бог довољан и да онај Спољашњи нема за шта да се моли ,када у себи носимо сва Његова обележја.С друге стране,оно небожанско у нама се опире Богу,јер када би се признао Бог, онда та наша гордост,самовоља и злоба не би више имали смисла,а толико знач неким људима.

Кеплеру је у том мистичном виђењу Бога ,осим Питагорејко Платоничарске геометријске концепције настанка Универзума помогло и познавање Астрологије.То је и мени отворило очи за то да Универзум није само материјалан него да је на неки мистеиозан начин испуњен и прожет Духом.Астрологија није наука у оном строгом смислу речи као астрономија,али у једном ширем смислу,ако се у то истраживање астрологије уђе отвореног духа,може временом да се покаже да ту заиста леже велике тајне овог дела Универзума,званог Сунчев систем и ако се узму у обзир и фиксне Звезде,онда и галаксије Млечни пут.Зашто се након Кеплеровог времена Астрологија напустила и одбацила од стране астрономије,као празноверје,мени уопште није јасно.Сада је крајње време да се на факултетима за астрономију поново уведе Астрологија,али духовна ,не профана Астрологија,као обавезан предмет.Да се студенти астрономије упознају мало  са мистичним деловањем Звезда и Планета.Ништа неће да им фали да буду мало паметнији.Ако сам ја могао да студирам духовну Астрологију са позиције потпуне сумње у вредност те науке, не може њихова почетна позиција да буде много гора од моје.Ако сам ја извукао велике користи за своје разумевање функционисања Универзума из те науке,они могу још више да добију од ње.

Астрологија је битна за разумевање мистике зато што она повезује две главне мистичне гране,ону математичко бројчану,за коју смо рекли да потиче од Питагоре и Платона, и ону  другу,интиитивно искуствену,коју су имали оснивачи великих светских религија.Она прва се базира на Меркуру и Нептуну и ниховим односима,у смислу Меркур у Рибама или Нептун у Девици,или аспецт Меркура и Нептуна, а оно друго се односи на Јупитер и Нептун и њихове односе,јер је ту онда важно несвесно искуство Нептуна превести  на светлост свести Јупитера.Математичко искуство Бога се састоји у томе да се види да Бог преко математичких модела,геометријских фигура,и аритметичких образаца обезбеђује оно што му је најважније,ред и поредак и смисао у развоју квалитативних промена преко тих квантитативних закона. Духовно искуство или мистично виђење Бога се састоји у  личном развоју свог индивидуалног духа до те мере да се он може толико проширити да постаје способан да сагледа постојање и чак начин деловања Универзалног духа.За такав подухват је обично потребна и помоћ енергије,најпре развоја личне енергије,а затим проширења те енергије на контакт са енергијом спољашњих објеката ,енергијом Планета и Звезда ,па све до енерегије Универзум,а у чијим се дубинама крије и нестворена енергија самог Бога,и то можда баш тамо где се мислило да нема ничега, а сада се то зове енергија нулте тачке.То је заправо енергија празног простора за који се схватило да није празан ,јер из њега некако мистериозно стално извире некаква енергија и то обиље енергије,што можда спаде у домен оне тамне енергије која недостаје  у мерењима, а зна се да негде постоји јер се види њено деловање у виду ширења Универзума.

У тој математичкој мистици постоји један мали проблем.То је веровање да су и душа и дух подложни математичком моделовању и да се некако могу свести и изразити математичким обрасцима.То је потекло од Питагоре,Платон је то наследио, а Кеплер је научник који је то некако некритички преузео од њих.Његова идеја да је душа у суштини тачка,када је  душа у самој себи,а када излази у спољашњи свет и комуницира са њим онда је у форми круга,је типичан пример тог математичког формализма.Иако је Кеплер знао да је душа у суштини енергија,он је ту енергију оковао прво у тачку, а када јој је дао мало слободе,та слобода није могла да оде даље од круга.Још је Платон знао да је душа,она бесмртна,сачињена од чисте светлости ,као елемент Ватре.Платон је разликовао бесмртни од смртног дела душе,И то мало подсећа на оно хиндуистичко разликовање на Атман и Јиву.И вероватно је Кеплер,пошто је Платон говорио да је Бог светску душу као старију ставио у центар света ,помислио да је тај центар заправо нека тачка,па је закључио да је душа сама по себи тачка ,када је душа сабрана у себи.

Тачка је у математичкој мистици много моћна категорија,толико моћна да се понекад и сам Бог ставља у неку почетну Духовну Тачку.Кеплер је то наслутио или је знао нешто од тога,али је онда погрешно закључио да је појединачна душа тачка и круг.Тачка је важна зато што је она пролаз из простора у време и из времена у простор или ,ако ћемо да прецизирамо из материје у Дух и из Духа у материју.У математици тачка јесте најмања јединица простора,јер из тачке могу да се повуку линије у све три димензије и да се створи тродимензионалнои простор,али ако се тај процес окрене наопачке у смислу инволуције,од тродимензионалнг простора ка тачки,онда може да се каже да тачка уопште није део простора,јер ако нема три линије које чине три димензије простора,онда нема ни простора,па тачка лебди у међупростору, између почетка стварања простора и самог простора који тек треба да настане из те тачке.Дакле ако је тачка клица настанка простора,а сама још није простор она је нешто различито од простора,тако да је као почетак простора,заправо време,као почетак развојног процеса настанка простора.Ако кренемо даље,па се питамо шта је или ко је поставио тачку као први покретач простора,морамо да закључимо да је то Универзални Дух,који није  могао да се оспољи од‌једном,тек тако,него је морао да нађе начин да своју унутрашњост прилагоди критеријумима оспољавања или спољашњости,и први корак у томе је тачка,јер је она и идеални духовни образац јединства,сабраности и једноставности ,што је унутрашњи духовни образац самог Бога, али је и могућност или потенцијал да се оспољи или кроз време и његове димензије развоја прошири до настанка све три димензије простора. Наука сада о томе говори криоз теорију Биг бенга.

Шта је ту проблем.Промлем је што математичка мистика Универзуму и Богу приступа само теоријски.Док се то тумачење креће у домену природе и природних феномена,математички модели могу да раде и када је све то само теоријско тумачење.Али душа и Дух су веома практичне појаве,било да су појединачни или Универзални,тако се њима не може приступити само теоријски,пуким размишљањем о њима,шта су,како изгледају и како функционишу.Душа и Дух,било своји лични, било Универзални,општи, могу да се упознају само кроз неку Душевно Духовну праксу која подразумева и размишљање о доживљеним искуствима.Ако се крене тим путем, онда се одмах види да одређење душе као тачке и круга није у складу са душевном праксом.У пракси ,у којој се душа осећа као енергија,за шта зна и Кеплер, та енергија душе је ,иако сачињена од светлости и елемента Ватре,у свом просторном понашању заправо налик елементу Воде.Зато се у духовној астрологији,коју је Кеплер добро знао ,јер је знао да више ми утичемо на Звезде него оне на нас,душа везује за Месец,јер је Месец онај елемент  који у просторном смислу може да поприми онај облик у који се улије ,као вода ,али може да буде и разливена ако се кроз неку чакру излије из свог основног облика,из људског тела и да постане потпуно аморфна или безоблична,што није ни налик ни тачки ни кругу.Дакле није мудро увек се држати математичких шаблона,него треба ући у душевну и Духовну праксу и непристрасно посматрати шта се ту дешава.

Та унутрашња противречност душе,да је сачињена од Светлости и елемента Ватре, а да се у простору понаша као елемент Воде говори о души као посреднику између Духа и тела.Својим Светлосним,Ватреним делом душа је везана за Дух,и то је њена најдубља чежња ,да се поново улије у Дух из кога је проистекла,а својим Воденим делом је повезана са телом и вуче на доле ка нижим облицима телесних потреба и жеља,које је Платон сматрао погубним за развој Духа,што је с једне стране тачно ,а с друге је мало претерано.Тачно је да телесне жеље и потребе душу одвлаче од Духа и духовног развоја,и зато су многе духовне школе аскетског типа или бар у једном сегменту или периоду развоја траже то од својих следбеника.Зато је Бог поставио Сатурна у природну опозицију са Месецом ,да га стално држи на оку и да може природно да  закочи или искључи његове ниже побуде,да би процветала тежња ка Духу и духовном  развоју. Али с друге стране ,без Месеца не би било молитве,љубави према Богу и људима ,певања духовних песама и сличног,а без Месечеве везаности за материју и телесне потребе не би било потребе за овоземаљским животом,па би душа одмах чезнула да се сасвим споји са Духом у неком надземаљском животу.Један духовни учитељ са Истока је много волео да му жена увече спрема палачинке,и када су га ученици питали зашто је толико опсесивно везан за палачинке,он је одговорио да му је то једина веза са овим светом и да није тога одавно би их напустио.Не знам наставак приче,али вероватно су му после и они спремали палачинке.