Наука и религија из угла Духовне астрологије

АСТРОЛОШКИ ЕКСПЕРИМЕНТИ

ДИЈАЛЕКТИКА НАУКЕ И РЕЛИГИЈЕ

ДИЈАЛЕКТИКА РЕЛИГИОЗНОГ И НАУЧНОГ САТУРНА

Однос науке и религије је дијалектичан, као и све остало. С једне стране су највећи научници, како они из старих времена, тако и ови новији били дубоко религиозми, а с друге стране као да је у савременој науци неписано правило да научник не сме бити религиозан, јер му то смањује репутацију озбиљног истраживача. По неким истраживањима преко 60 % америчких научника су се изјаснили као атеисти, и још око 20 % као агностици, тако да је за оне који су теисти остало само око 20 %, што говори у прилог тога да је материјалистичко емпиријска парадигма још увек неприкосновена у науци, будући да амерички научници воде главну реч у свету, и стручно и институционално. У Енглеској је још гора ситуација. Тамо се 95% научника изјашњава дас су атеисти.

Други облик тог дијалектичког односа је да се наука у XV И XVI веку развијала баш насупрот религиозне догме, која је гушила креативност истраживача и чак кажњавала за отрића која се нису уклапала у црквену догму, док с друге стране научници тог пионирског раздобља науке, ако не рачунамо античку културу, која је више наговештавала могућност науке као егзактног знања, нису ни мислили ништа против Бога, него их је само занимала права истина о свему, без предрасуда и унапред уврежених ставова, које је црква прокламовала.

Када питате научнике или верујуће људе различитих конфесија какав је однос науке и религије, да ли је међу њима неки сукоб или склад, атеистички научници ће рећи да је у питању сукоб, теистички научници да је склад, а верујући су најмудрији и кажу да ни наука  ни религија немају неку своју посебну егзистенцију која нужно намеће какав ће имати однос научника према религији, или верујућих према науци. По том суптилнијем мишљењу све зависи од појединца, неки научник ће у зависности од свог васпитања и својих личних искустава и увида, а не само образовања, бити религиозан, а неко неће. Исто тако неко ко је верник, може имати афирмативан став према науци, ако мисли да од ње има више користи него штете, а неко може бити негативан, ако сматра да је још увек превише материјалистичка и емпиристичка, и да форсирањем значаја физичких очију само људима закљања видик ка Духовним очима и Духовном посматрању стварности.

Тако је, на пример, Макс Планк, иако је био маеријалиста и атеиста, на питање да ли су наука и религија у сукобу  одговорао са не, иако је за очекивање да каже да. Он је на један суптилнији начин говорио да наука и религија имају и другачије методе и различите предмете којима се баве, па онда свака ради свој посао независно од оне друге, и на тај начин нису у сукобу. То јесте суптилно, али је у суштини недомишљено становиште, јер ако се религији, као и науци преизнаје и ваљаност метода и оправданост онога чиме се бави, тиме се прећутно признаје  и истинитост онога што се тврди у религији, а то је обично, изузев будизма, исказ да постоји Бог. Али када је мало зашао у године, после дужег посматрања Универзума, Планк је закључио да сва његова истраживања воде ка закључку да у Универзуму постоји неко Духовно присуство.

Међутим, ја на тај однос науке и религије гледам мало другачије. Све што постоји и што има неки свој посебан назив има и свој посебан Дух који влада тим делом постојања. Духови који владају науком су Дух Меркура, Дух Урана и Дух Сатурна, а Духови који владају религијом су Дух Сунца, Дух Нептуна и Дух Сатурна. Дакле на први поглед се види да су по два Духа потпуно различита и да им је један заједнички. Ако у све то укључимо још један Дух,који је важан и за науку и за религију, а то је Дух Јупитера, или Дух филозофије, видећемо да ту почиње занимљива игра дијалектичке међузависности и умрежене повезаности која поштује и међусобне разлике и спрецифичности.

То да науком владају три различита Духа са Неба не значи да је сама наука расцепкана на три различите стране, него значи да она има три различите димензије функционисања и постојања, које када се обједине чине један јединствени Дух науке. Можда није умесно поређење, али чисто илустративно, принцип је као код Свете Тројице у Православном Хришћанству. Бог је један, највиши, савршен Дух, али он има три лица. То су Отац, Син и Свети Дух. У случају науке Отац би био Уран, мада се у астрологији он третира као деда, јер од њега све потиче у виду креативног увида и открића, Син би био Меркур, који анализира открића, рационализује их и експериментално проверава, а Свети Дух би био Сатурн, који анализирана знања у виду хипотеза и теорија скупља, систематизује, групише и организује у системе и у институционалне друштвене форме по институтима и универзитетима, тако да он прожима све што је везано за науку, при чему му је главна улога да не дозвољава Урану нове увиде и креативне идеје, трудећи се да у науци све одржи  у статус кво стању. За разлику од Сатурна који је конзервативан и традиционалан, Уран је креативан и револуционаран, тако да између њих посредује Меркур, нарочито онај Меркур у Девици, који својим рационализмом, односно разумом, или како бих ја рекао, чулно утемељеном мисаоношћу и логиком, емпиријским експериментом и чулним посматрањем арбитрира између нових увида и идеја, с једне стране, и достигнутих резултата у науци, с друге стране.

Ово је груба подела рада, у смислу механицистичке поделе, која све одваја, а не види међусобне везе. То је одлика Меркуровског размишљања, који је на нивоу Аристотелове логике или закона непротивречности. Ако се упустимо у мало суптилније, дијалектичко размишљање, прво ћемо видети да откриће или креативан увид или идеја Уранског типа не пада са неба, иако је Уран Небо, него је предуслов за то нека радозналост и неко размишљање о проблему које је чисто рационалистичко и које доноси Меркур. Тек из тог припремног рада Меркура може да проради Уран и да донесе нешто ново, револуционарно у науци.Осим тога, тачно је да систематичност и преглед целине науке доноси Сатурн, али  у смислу међусобне умрежености свих знања и информација, као на интернету, као неко колективно знанаје, јесте већ ниво Урана, као вишег степена огранизације, која је толико сложена и многострука да подсећа на хаос.

Ако у игру уведемо и Јупитера као Дух филозофије, можемо да добијемо још једну релацију. Наиме Јупитер је виша октава Меркура. Ако је Меркур, традиционалним филозофским речником разум, Јупитер је ум, ако је Меркур обична, чулна свест, Јупитер је самосвест или Духовна Свест, ако је Меркур анализа, Јупитер је синтеза, ако је Меркур питање, Јупитер је одговор итд. Када све то имамо у виду онда је јасно зашто Меркур не иде сам, него се у неким својим дубљим дилемама ослања на Јупитера. Другим речима мудра наука, или мудри научници су или сами помало филозофи, о чему смо писали, или се ослањају на неке филозофе који су за њих ауторитет у размишљању о Универзуму, јер знају да се математика ослања на логику, а логика на дијалектику, која је најсавршенији модел мишљења.

Међутим, најдубља тајна Зодијака, када је у питању однос науке и религије,лежи у томе што су древни астролози знали да Нептун, који представља мистична, лична искуства свејединства, као тројство тројства или као три на квадрат,И ли просто као број 9, односно који је по том моделу више у склопу религиозног комплекса Небеских Духова који сведоче о постојању Духа у материји, заправо представља интелектуалну Планету, која заједно са Меркуром и Јупитером учествује у спознаји тоталитета свега постојећег. У том смислу Нептун је Меркур на куб или виша октава Јупитера, као нека мистична, не само дијалектичка филозофија .У то би се уклопила Платонова филозофија јер она у себи садржи и на идеалан начин синтетише и Меркуровску анализу појмова и Јупитерску синтезу помоћу које се долази до мудрости, али и ту Нептуновску мистичну црту говора о Божанским тајнама, што може код њега да се пронађе, ма колико се он уздржавао од таквих изјава, сматрајући да то спада у езотеријско учење које се преноси само усмено и то одабраним ученицима. То, наравно не значи да су  сви Платонови Нептуновски мистични доживљаји тачни, да је тачно да вечни свет Идеја постоји независно од Ствараоца, од Демијурга и да је наша Душа дошла само са једне далеке Звезде, на коју се после враћа. То само значи да и у филозофији, као и у религији постоји тај мистични начин увиђања како Универзум функционише  и да је то највиши облик сазнања, као врхунац научног сазнања типа Меркура, и филозофског заснања типа Јупитера, као директно искуство Духа Универзума или Бога, и да се то стиче интицијом, непосредним духовним видом, односно у- видом, који се у религији зове откровење, у науци аха доживљај, а у филозофији схватајуће доживљавање.

Дакле, Нептун је она Духовна интелигенција која на директан начин повезује науку и религију. Иако Нептун није један од три Духа науке, када се преко Меркура успостави склад између Урана и Сатурна, односно када Сатурн схвати и прихвати да је прави господар науке Уран а не он, онда се преко Урана, на чијем степену развоја се данас налази наука, као теорија релативности и квантна физика, полако приближава  Нептуновском нивоу сазнања и то је неминован, дијалектички пут развоја науке као процеса сазнања који тежи свом развоју и стално се налази на том путу развоја. То је исто као са људима. Свако ко уђе у средње године би желео да се врати у младост, да има изглед и физичке способности из младости, а не само да то није могуће, него га по природном временском закону, ако све иде нормалним током,н еминовно чека старост, као природни след догађаја. Исто је тако природни след догађаја да сазнање почне од Меркура, настави да се развија са Јупитером и до свог максимума дође са Нептуном, односно да наука ,односно логика  и математика треба да се обогати филозофијом, односно дијалектиком, а да филозофија треба да се обогати мистиком, односно дијалектика да се обогати интуицијом и непосрдним увидима проистеклих из непосрдних доживљаја небеских Духова и енергија у себи и у простору и времену изван себе, укључујући и Врховни,Универзални Дух или Бога и његове нестворене енергије.