МУДРОСТ МЛАДОСТИ
Филозофски (практички) идеализам апсолутизује људску свест, верујући да је изградња свести и самосвести решење свих људских проблема и да је то могуће остварити. Психологистички идеализам апсолутизује људску слободу, верујући да је потребно само пустити људе да буду слободни па ће се лако решити сви индивидуални и друштвени проблеми.
УВОД
Пре него што почнем са писањем ове књиге осећам дужност да читаоцима предочим три ствари:
Прво, онај део који сам ја писао неће бити нарочито мудра књига, и то не само зато што је мудрост најплића када се покушава објаснити сама мудрост, него и зато што ову књигу пишем из дужности, а не по инспирацији.
Друго, ако у њој ипак пронађете мало мудрости, онда за то будите више захвални мом памћењу него мојој мисаоности, пошто је моја мисаоност у време док ово пишем више опседнута енергијским усавршавањем него мудрошћу. О мудрости моја мисаоност сада има само мисаоне успомене, а мудрошћу се користи више на подсвесном него на свесном нивоу.
Треће, ако вас буде зачудило зашто се у књизи која хоће да изрази значај мудрости за духовни развој човечанства појам мудрости ограничава само на ментално–духовни, а не и на енергијски аспект људског бића, треба рећи да је то учињено зато што је ова књига на првом месту намењена младости, а у младости треба највише радити на свом менталном усавршавању, па тек када се ту достигне висок ниво развоја има смисла прећи и на интензивно енергијско усавршавање. Ако некада будем писао књигу под називом “Мудрост старости“ онда не само да неће бити могуће избећи енергијски аспект мудрости, него ће поднаслов бити “или ментално–енергијска револуција“.
У овој книзи, осим мојих размишљања о мудрости и духовној револуцији има конкретних доказа да младост може бити итекако мудра. Зато су овде главни део књиге писмени радови мојих ученика који су у време док су то писали имали између 14 и 18 година. То је спадало у редован део обуке, да неко по задатку напише неки писмени рад, не само да би се видело како пише или да би се вежбао у писању, него најпре да би освестио нешто код себе што је за њега много важно. Лако се могло проценити ко са каквом особином, стањем, осећањем или размишљањем има проблем и онда би му писање о тој теми помогло да са тиме изађе на крај. Кроз разговоре смо неговали атмосферу да је нормално да свако од нас има нешто негативно у себи и да се процес усвршавања личности и карактера састоји управу у исправљању тог негативног. На тај начин је откривање и признавање тог негативног и себи и другима био саставни део процеса личног развоја, као полигон за рад на себи, а не нешто чега се треба стидети и што треба крити и од себе и од других. Ученици су сами писали спискове са својим негативним особинама, стањима и осећањима, а понекад сам, када неко не би могао да види нешто код себе, користио извесну пронивљивост или способност интуитивног увида, да им кажем нешто на чему би требало да раде, и они би то прихватали оберучке.
То је помагало зато што је писање било осмишљено тако да се прво препозна како се то о чему се пише манифестује, затим је требало то некако дефинисати, затим увидети које су последице тога и онда оно што је најважније, који су поступци да се то превазиђе. Ако се то добро обави и освести себи, то је било пола посла да се та негативност заиста одстрани из свог понашања. Наравно, најтеже је било са негативним емоцијама, али за то смо касније увели и неке психолошке методе, у виду Игара људских блискоси, о којима сам, као осонови духовног развоја написао посебну књигу.
Касније су ученици писали и неке озбиљније теме, о својим посебним талентима, или о томе шта су научили на тренинзима медитације или о неким општим темама итд. Медитација је била редовни део обуке, јер је то најбољи начин да се неко мало сабере, да после напорног дана у школи дође мало до себе и до своје свести. Није то имало никакве везе са неким религиозним ставом, него се просто третирало као ментална и духовна вежба за развој свесности, воље и концентрације.
Понекад бих само дошао и рекао данас имамо писмену вежбу , па бих им дао нека питања на која би требало на лицу места, без предходне припреме и читања литературе, да пишу о томе. Тако бих могао да видим какав им је реалан начин размишљања.
Ја сам све те радове сакупљао, знајући одмах да они имају непроцењиву вредност, јер није било примера у историји да на једном месту има сакупљено толоко мудрих речи од тако младих људи. Зато их сада са поносом и радошћу предајем суду јавности, надајући се да ће и неки старији читаоци из њих нешто научити.
Оно што је мени лично најзначајније у овој књизи, то је да сам некада давно посадио неки мистериозни цвет и сада осећам његов предиван мирис, који се шири целом Планетом.
