ИГРЕ ЉУДСКИХ БЛИСКОСТИ
АФИРМАЦИЈА АФИРМАЦИЈЕ
Када си сигуран да си чврст почни од позитивног напора,када осећаш да си мек почни од позитивног задовољства.
‘’Полазећи од разноликих психолошких знања и животних искустава, активирањем конкретних психичких и уопште животних процеса, учествујемо у стварању и поновном стварању (рекреирању) целине индивидуалног и друштвеног људског бића.
Рекреирање живота је, пре свега, директно активирање здравља, реалности, истинитости, љубави, креативног деловања, друштвеног контакта, лепоте, радости, животног смисла (што све, заправо, већ јесте, у већој или мањој мери, у свима нама).
Угрожени, нападнути, повређени живот, међутим, осећа страх, борбену спремност и противљење, бол и жалост. У сваком од ових случајева негирани живот реагује природном, здравом негацијом на оно што га негира, а тек блокирање овог процеса задржава живот у негативном. Болест је недовршено оздрављење. Глупост, лудост јесте недовршено освештење. Трајна мржња, непотребна деструктивност је заборављена љубав, заборављена креативност. Усамљеност је обесхрабрени друштвени контакт. Очајање, осећање бесмисла је неостварени узлет радости. Довршавање и превазилажење круга негације омогућава поновно рађање живота који тражи живот, позитивног које тражи позитивно.
Афирмација афирмације је наша основна потреба, примарна оријентација у пракси и теорији људског развоја, основни принцип игара људских блискости.››
После овако збијених, јасних и прецизних Грујиних мисли тешко је било шта паметно рећи. Заправо, тешко је било шта друго мислити осим онога што наведене речи носе у себи, јер њима је језгровито и у потпуности исказана најузвишенија истина до које може да продре људска проницљивост. Али пошто је дубоко разумевање и прихватање принципа афирмације афирмације нешто најдрагоценије што сваки човек може себи да приушти, ипак ће поближе разјашњавање наведених ставова многима помоћи да се детаљније упознају и на тај начин присније повежу са тим принципом. Ми бисмо били најусхићенији када бисмо били сигурни да ће сви моћи са одушевљењем да прихвате оно што прочитају под наводницима. Тада бисмо себе лишили опасности да покваримо оно што је тако бриљантно написано. Али пошто нисмо у то сигурни, не можемо одолети потреби да мало расветлимо оно што би многима након површног и брзоплетог читања могло остати у мраку. Морамо поћи од разјашњења појмова позитивног и негативног, јер да би објаснили зашто позитивно тражи позитивно морамо прво одредити шта јесте позитивно, а шта негативно (код човека). Пошто то одређење (позитивности и њене супротности) зависи од општег схватања људског бића потребно је изнети два наизглед противречна становишта о суштини човека. Једно се може назвати функционалистичко, а друго развојно. Према првом становишту човек је биће које има циркуларну функционалност по принципу прохтев – задовољење прохтева, тако да је у складу са тим схватањем позитивно све оно што омогућује или бар не омета нормалан процес функционисања људског организма (јединства душе и тела). Према другом становишту човек поседује неке таленте и способности које могу и требају да се током живота што доследније развијају и хуманије употребљавају. У складу са тим позитивно је све оно што убрзава, потпомаже, доприноси или бар не смета том развоју. И у првом и у другом случају позитивност може да се мери упоређивањем. У првом случају позитивније је оно што доприноси бољем функционисању или што на дуже време омогућује добро функционисање. У другом случају позитивније је оно што може више и брже да допринесе развоју одредјених способности или целокупног склопа личности, такозваног карактера. У првом случају позитивност је исто што и задовољство, јер се неометано функционисање организма манифестује као задовљство, а нека сметња као негативност или незадовољство. У другом случају позитивност је исто што и успех, јер развој има одређене циљеве, а остварење циљева је успех, који са своје стране може донети задовољство, али и не мора. Не мора зато што је могуће да задовољство због неког постигнутог успеха не само да не омогући даљи развој, него чак доведе до стагнације или назадовања одређених способности, тако да онај коме је значајнији развој од задовољства понекад мора бити принуђен да се на краће или дуже време свесно и добровољно одрекне задовљстава.
Ово је цитат из књиге, из поглавља Афирмација афирмације
