Младалачка тежња ка савршенству – Буди човек
Књига је објављена 2024 године
Рецензент је Ана Поповић
Књига која је пред нама приказује развој младалачког размишљања аутора који дуги низ година стреми савршенству, кроз лични развој, јасне и искрене ставове, усавршавањем самопоуздања, буђењем емпатије, одлучности, стицањем нових вештина и знања, утемељивањем система вредности које су корен и срж сваког потенцијала и остварења живота пуног успеха на свим пољима.
Аутор нам скреће пажњу на то како разумевање и разна искуства, која добијамо током младости, могу утицати на наш развој као индивидуу и како тај бескрајни процес можемо сматрати нашим путем ка савршенству. Писац је створио дело које ме наводи на размишљање “ко сам ја била јуче”. Младост је период живота преплављен променама, а ток књиге и бриљантни афоризми навели су ме да помислим “само мудар човек би своја размишљања тако темељно, сликовито, искрено и шаљиво претворио у дело вредно пажљивог читања.”
Издвојила бих два афоризма. У првом, 9. фебруара 1979. године, аутор каже: “Зашто људи не носе на балу (игранци) нешто за шта знају да је поцепано, већ се дотерују, приказујући спољашњи сјај? А оно што је поцепано, помно чувају у орманима од очију људи да се не би приказали онаквима какви јесу. То је исто као и када кријемо негативне стране свога карактера. Једнога дана ћу намерно ићи градом као дрипац, ако то не будем”.
Цитат вредан питања, где смо и због кога смо изгубили себе. Од када су нам битније материјалне ствари , од онога ко смо ми уствари.
Темељ ауторовог личног развоја, јасног погледа и схватања онога суштински битног, било би разумевање и прихватање сопствених мана и грешака и рад на њима, као и фокус на саморазвоју и усавршавању, уместо на приказивању спољашњег изгледа који је често заснован на лажи или потреби за импресионирањем других.
У другом афоризму, из исте године, аутор пише: “Када вам се неко обраћа, немојте обраћати пажњу на форму његових речи, већ проникните у његову намеру, односно откријте шта жели да вам саопшти тим речима. “ Основни разлог зашто се овај афоризам истиче, јесте питање, када смо и да ли смо као индивидуе скривали своје недостатке, не прихватајући одређене сугестије услед неразумевања важности суштине и намере, а не начина. Наглашавање важности емпатије и разумевања када комуницирамо са другима је кључ сваког усавршавања. Познајем разне људе, али међу њима су ретки који су схватили ову истину.
Други део књиге сам доживела као снажно упозорење о важности љубави и врлине и искрености у односима са другим људима. Истиче се важност толеранције и разумевања, да увек треба да видимо оно добро у сваком човеку, чак и онда када он не показује доброту. Позитиван и отворен приступ према другима је јако важан. У овом делу књиге, писац снажно сугерише да треба да будимо у себи емпатију и разумевање за друге, тако што ћемо мењати угао свог посматрања односа и ситуација.
Посебно је интересантан опис ауторовог учитеља “човечности“, Јоза Скока, као и одушевљење његовом личношћу, где аутор отворено изражава свој став да ће од тада и он сам пробати “да буде Човек“.
