О Уметности уопште
14.02.84. Основни критеријум уметности није осећајност, што непосреднија подложност осећају, већ лепа оригиналност стварања складних односа у кретању Духовних садржаја. Зато активност креативне визуелизације уз пратњу музике припада уметности иако није исказана покретом тела (нити је објективирана на било који начин). Наиме, уметности не припада само оно што је вечно, што је “донешено“ на свет да би му се људи дивили. Уметност најпре припада ствараоцу. Он може да створи уметничко дело у себи, може да проводи тренутке у занесеном предавању и опчињеном уживању у њему, а да то само он зна, јер само он то може да доживи толиким интензитетом у одређеном тренутку, да га занос покрене на тренутно унутрашње стварање чија објективација се морала одмах нечим исказати (покретач) јер ће после сваки покушај бити бледа сенка изворне инспирације. Да ли се уметнику може оспорити тај доживљај, да ли се може сматрати да уметничко дело, створено у правовременом унутрашњем, визуелном саодношењу са музиком није ни постојало? Или да можда јесте постојало али да ипак не вреди много, јер га нико није видео, па нико не може потврдити да заиста постоји или оценити колико је успешно изведено. То су све конвенцијске крутости, које ће свако подржати осим онога ко читаву ствар посматра из дубине и непоновљивости личног Духовно устрепталог, стваралачког чина. Јер као што срећној породиљи, мајци није важно ко ће бити кум њеном детету, тако ни самоувереном ствараоцу, уметнику није стало до јавног признавања постојања његове унутрашње уметничке делатности. Уметност није само дело него је и делатност.
25. IX ’84. – Суштина ликовне уметности је суштаственост. Она обилато користи могућност људског духа да лебди у празном простору. Уметност се не може нити везати нити обавезати. У стању је да поништи све, па и саму себе. Може се помислити да је она онда врло неозбиљна и да јој не треба поклањати пажњу ако ни сама не зна шта хоће. Али, то не вреди много пошто ће она одговорити да је њена драж управо у тој неозбиљности и непрекидном тражењу. Уметност једино може бити у непријатној ситуацији када ја учиним ово: (####) па је питам зашто то није уметничко дело. Она може рећи да она нема нити јој треба било какав критеријум, али онда ја постадох велики уметник. Наиме, ако уметност нема сопствени критеријум онда је све уметност, или мало непријатније речено: ништа није уметност. А ако нема уметности онда не постоје ни уметници ни уметничка дела, јер како би нешто могло бити уметничко дело ако је нејасно по чему је то дело уметничко.
Уметност је најлепша и најинетересантнија противречност људског Духа. Из те противречности је принципијелно могуће изаћи а да се лепота задржи. Наиме, захтев за интересантношћу и оригиналношћу прилично угрожава лепоту уметничког дела. Ако се не одреде границе уметности и лепота ће угинути попут уметности. Смрт уметности није трагична, али уништење лепоте би довело до најсуровијег и најбезобзирнијег огољења које би човечанство могло да доживи. Од тога би страшнији био само атомски рат.
Али шта да се ради када је лакше бити оригиналан и интересантан, односно досетљив него из себе створити лепоту. Међутим, пошто модерна уметност, (све ово се односи на ликовну уметност), лебди, она не зна ни шта је лакше, ни шта је боље, ни чему води произвољна, неинспиративна неодређеност. Једино што она може то је да самоуверено и неспутано производи било шта. Коме то не смета има нечег уметничког у себи. Ко неће да буде такав уметник нека потражи неке критеријуме или нека проба да назначи суштину уметности, или нека створи неку лепоту.
Можда су уметници схватили лепоту као превише једноставну, очигледну, јасну. Да би она засијала са платна није потребна толико интензивна Духовна активност као када слика у први мах не може ни да се доживи ни да се схвати. Можда су се уметници заситили уживања, сензибилности, па су откривајући у себи дубље, свеобухватније, моћније Духовне садржаје пожелели да лепоту замене загонетним творевинама у чију тајну се може продрети само изузетном маштовитошћу или познавањем теоријске подлоге те слике. Дакле, уметничко дело су умрсили, а сопственом, оригиналном теоријом су га одмрсивали и на тај начин оправдавали и сами сврставали у епохална уметничка остварења. Тактика је прилично лукава, јер пошто су знали да се не би прославили ни као ствараоци лепоте ни као теоретичари или метафизичари одлучили су се да реч и дело споје у нераздвојну целину, при чему је дело проблем а теорија решење тог проблема. То је позитивно због тога што свако ново дело максимално ангажује машту па чак и способност непосредног или посредног увида посматрача. Осим тога, допуњавање речи и дела има смисла ако се делом исказује или приказује оно што реч не може верно да дочара. Међутим, ако дело исказује нешто што се сасвим може свести на појмове, онда је то дело непотребно. Али појмовима славу може да прибави само њихова изузетност док делу може да обезбеди славу и осредњост, али необичност појмова (који се односе на дело).
16. XII ’84. – Естетика је теоријски систематска похвала уметности, чија је најпримеренија метода супротстављајућег издвајања из целине, коју признаје само као нешто непосредно и изворно, дакле као нешто нестварно, као утвару која из свог историјски несагледивог мрака диригује сваком појединачном тренутку. Тим издвајањем, уметности се жели обезбедити самосталност, неодговорност, чистота, чедност у односу на све остале људске делатности, па и на сам живот, као посебну форму која у себи не садржи уметност. Тачно је да у уметности можемо наћи изванредне духовне вредности које су многим људима кроз историју осмишљавале, обогаћивале и уздизале (њихов лични) живот изнад материјалне зависности, површности, пролазности, равнодушности, себичности, некреативности, немаштовитости све до сопствене хармоничности, узвишености или екстазе, интензивног доживљаја јединства целине, испуњености, стопљености, али то не треба да нас заслепи до те мере да у свему што је необично, ново и лично откривамо такозвану естетску вредност, коју оправдавамо спонтанитетом начина који се, нормално, не мора обазирати ни на шта, па ни на свој узрок, односно на оно што га условљава и одређује као спонтаног или оригиналног. Заправо то бежање од узрока је неизбежно ако се естетска вредност жели приписати било ком оригиналном начину. А пошто је много лакше преградити и бранити или оправдавати само своју територију, естетика се определила за то да сваки оригиналан начин стварања, или остваривања могућности третира као естетску вредност па макар у корену неког од тих начина било нешто крајне болесно. За најбоље оправдање те одлуке се обично узима пример Ван Гога, и његове болести за коју не желе скромно да кажу да му није сметала при цртању, него смело и произвољно тврде да му је болест омогућила да буде бољи сликар него што би био без ње. Међутим, то што је задесило Ван Гога није оно што би заиста могло бити у корену нечег болесног у уметности. Наиме, будући да је уметност објективација људског Духа, дакле производ Духовне активности не видим оправданост њеног покушаја да се отуђи од закона и вредности духовног усавршавања, и то путем наивног самовредновања начина изражавања Духовних садржаја, као да се форма и садржај уметничког дела могу потпуно разбити и засебно вредновати. Другим речима, савршен израз Духовног несавршенства није ни ублажавање ни улепшано подсмевање сопственом несавршенству него немоћно али елегантно самозаваравање путем јавног и слободног изрицања и тражења разумевања и почасти од себи сличних.
8. I ’85. – Естетска вредност не постоји ни реално, ни иреално ни стварно него као могућност чије остварење зависи од способности прималачког субјекта. Естетска вредност је изазов, провокација. Могућност естетске вредности није необјективна. Бити објективна могућност значи имати моћ стварања објективне везе између два субјекта, стваралачког и прималачког. Веза је објективна не зато што је независна од субјеката него зато што се захваљујући могућности обнављања може закључити неко језгро идентичности у коме може доћи до поклапања стваралачког и прималачког чина. Да нема тог језгра идентичности, које магнетизмом узора привлачи оба субјекта, једно уметничко дело би се увек доживљавало на потпуно различити начин (што је за развијено уметничко чуло немогуће). Дакле, објективна је веза, захваљујући идентичности, али идентичност није објективна већ идеална пошто је она оно чему тежи и уметник и прималац. Да би досегао тај идеал у себи, уметник често исти мотив или идеју обрађује на много сличних начина, са циљем да пронађе најбољи израз за тај нејасан идеал који гаји у себи. На крају, када начини те сличне радове, у свакоме од њих може препознати део бљеска оног идеала, а ако се деси да неко дело у целини забљешти тим унутрашњим, уметниковим светлом, онда ће га, уметник вођен искреношћу сопствених уметничких мотива, прихватити као довршено уметничко дело. Искрени уметник је онај који не признаје за уметничка нека своја дела, која уметничка критика увелико хвали и објављује као изузетно вредна.