Духовна математика

ДИЈАЛЕКТИКА ФОРМЕ И САДРЖИНЕ

АПСТРАКТНОГ И КОНКРЕТНОГ

Евиденција овог несавршеног сазнања, којом се математика поноси и којом с такође против филозофије размеће, има основ једино у убоштву њене сврхе и несавршености њенога материјала, и због тога је такве природе коју филозофија мора презирати – Сврха математике или њен појам јесте величина. То је управо несуштински, беспојмовни однос. Због тога се кретање сазнања обавља на површини, не додирујући саму ставар, нити суштину или појам, и због тога не представља никакво поимање.

ГЕОРГ ВИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ

У овом поглављу треба показати смисао нове противречности, да је духовна математика и могућа и немогућа, да је уједно и добра и лоша ствар по филозофију и науку. Када сам био мали написао сам своју прву математичку формулу. Формулу за срећу. Среаћа је мудрост плус врлина у загради, и онда минус порок. После више од 40 година могу из искустава да потврдим да је та формула тачна. Али шта је са осталим Духовним квалитетима  и ентитетима, да ли и они могу да се изразе математичким формулама. Основно питање је да ли квалитети имају и квантитете и да ли квалитети могу да се изразе математичким реалцијама. Односно да ли је математика само формалана наука, или носи у потенцијалу и неки садржај. Физика је доказ да математика може да нађе неки садржај на који ће да се односи. Ту се односи на природу, на Универзум. Садаржај математике у физици је материја и енетгија Универзума. Али ако универзум има и свој Дух, које би формуле математике могле да се примене на ту димензију Универзума. Да ли уопште и како би могло да се математички прикаже Свест, Дух, Душа, Воља, Астрално поље, Ментално поље или ментална енргија, Духовно поље или Духовна енергија, Мисао, С- мисао, С-врха, Информација и слични појмови. О свему томе смо до сада нашироко писали , али из перспективе дијалектичке логике. У претходном поглављу смо дали алгоритам или упутсво за духовно енергетски експеимент помоћу кога би свако, ако се упусти у тај елкстеримент могао лично да се увери у постојање тих Духовних димензија и у крајњем, у постојање и начин функционисања Духа Универзума. У овом поглављу ће задатак бити да се све то преточи у математику. Можда то уопште није могуће, јер је матеамтика на нивоу Меркура, а ми причамо  о Јупитеу, Сатурну, Урану, Нептуну, Сунцу и осталим Звездама, али вреди покушати.

Рећ „матема“ на грчком значи знати или учити. Али математика не потиче из Грчке него  из Индије и Персије, па је до Грка, нарочито до Питагоре и Платона дошла преко Египта. За Грке је математика била геометрија, а аритметику као баратање бројевима су препуштали трговцима. До тада је математика била наука о бројевима, али су Грци и извршили геометризацију математике, па су и бројеве испитивали геометријским путем. Међутим, иако је математика била позната и пре Грка, оцем математике се сматра Питагора јер је он први у систематској форми доказивао своје теореме, почевши од аксиоме “Све је број“. За разлику од Вавиловнсих, Песрсијских и египатских математичара који су се питали Како нешто функционише у математици, па се може рећи да су имали тај инструмнталистички приступ, Питагора се питао Зашто нешто баш тако функционише у математици, а не некако другачије. Тако је почело доказивање у математици  тако се родила математика као дедуктивна наука. 

Док су Питагора, Платон, Декарт и Лајбниц били исто толико математичари колико и филозофи, Хегел је сматрао да математику траба презирати јер не може да досегне суштину, односно појам. По Хегелу, математика се бави само величинама, па се чак ни ту не сналази најбоље јер су докази теорема само спољашје придодавање значења нечему што се не изводи из унутрашњости појма, него се просто прописује као нешто чему се морамо слепо покоравати. На тај начин је резултат нешто што се унапред хтело, што се претпоставило као корисно , па се показало корисним, а не нешто што се добило неким нужним извођењем. За разлику од Хегела, Лајбниц је толико веровао у моћ математике да је сматрао да ће се једног дана сви спорови међу људима решавати рачуским операцијама. Када дође до неког спора, једноставно ће рећи: „Хајде да израчунамо“, или на латнском, „Цалкулемус“ и тако ће се знати ко је у праву.

Ја сам ту негде између. Или боље рећи на обе стране. С једне стране, математика не може да изрази штаство нечега, и о  томе сам веће писао, али математика се не бави велилинама, као што мисли Хегел, него односима и преносом информација од сложенијих ка једноставнијим системима и обрнуто. Пошто нема односа без сразмере, може се рећи да је математика одношење сразмера, или сразмеравање односа. То су знали Питагора и Платон и зато су је толико поштовали. Ако је све што постоји повезано, онда је све у неким односима, а ако је све у неким односима, онда ти односи  имају и неку меру. То на који начин је нешто повазамо са нечим другим може да се гледа квалитативно и квантитативно.  Ако ја кажем да Воља може бити Духовна и Ментална, па Вољу одредим као чврстину спремности да се оствари неки циљ, онда та чврстина јесте неки квалитет, али који је степен те чврстине већ мора да се мери квантитативно. Тако је Воља као квалитет подложна и квантитативном сразмеравању. Када томе још додам то да та Воља може бити Ментална, као нека врста Воље Свести и Духовна, као нека Воља читавог Духа, онда је неминовно питање у каквом су односу те две врсте Воље. Ако је Воља нешто једно, како то да је може  с једне стране бити само у Свести, а с друге стране у читавом Духу. И када је само у Свести, , колико је тада и у Духу, пошто је Свест не један део, него једна функција Духа. Ту нам је онда потребна нека мера или сразмера, колико има Свсти у Духу, да би знали какав је однос Менталне Воље према Духовној Вољи. Тај однос се компликује тиме што је Свест једна од 6 функција Духа, па би под идеалним условима да су све функције Духа под‌једнако заступљене могли рећи да је Свест једна шестина Духа. Међутим , компликација настаје када видимо да је једна од тих шестина Духа и Воља, а њу сада треба да упоређујемо у односу на Свест, као још једну шестину Духа и на Дух са свих 6 шестина. С друге стране иако су и Свест и Воља по једна шестина Духа, и Свест и Воља нису ограђени бодљикавом жицом од осталих функција Духа него се благо преливају у све њих и у Мисаоност и у Концентрацију и у Самосвет и у Надсвест, тако да  се тиме још више отежава математичко изражавње тих релација. Поготово што је Ментална Воља директно повазана са Концентрацијом. Ту је онда Хегел био у праву, да се то све много боље може изразити појмовима и њиховим односима него Математичким операцијама и релацијама, што се види у мојој Филозофији Духовног развоја, где о томе има доста појмовног изражавања.

Али с друге стране, нешто од тих квалитативних, садржинских односа може да се изрази формално, нешто конкретно може да се изрази апстралктно. Иако ће се неки садржински, квалитативни односи осиромашити тим математичким изражавањем, ипак ће нешто у том квалитативном свету односа бити мало јасније на бази тих математичких релација. Вера у то мени даје инспирацију да пробам да нешто од Духовних истина преточим у математичке формуле. Нема ништа досадније од чисто формалне математике, када се бројеви и геометријске фигуре врте и преплићу кроз неке математичке опрације. Наравно да бројеви и њихови односи имају и онтолошко значење, а не само гносеолошко, да постоје и у бићу Универзума, а не само да су  средство наше спознаје Универзума, али није јасно до које мере све што постоји или што може да постоји у формалној, идеалној математици мора да важи  за сам Универзум. Ако је тачно наше тврђење да је Бог као Дух Универзума и трансцедентан и иманентан у односу на материју и енргију Универзума, онда је сигурно да Божанска математика једним делом преклапа материју и енергију Универзума , али да другим делом та математика пребива само Божанском Духу, у оном делу у коме је он трансцедентан, а не и у материји и енергији Универзума. Тај идеални део математике је чисто апстрактан и не може да се конкретизује у неки физички закон, ма колико интелигентни математичари успели да откију те тајне Божанске математике. Оно што било који математичар открије је пре тога постојало у Божанском Духу, али не значи да све што постоји у Божанском Духу мора аутоматски да се примени на материју и енергију Универзума, да се конкретизује кроз физичке законе. Многе математичке акробације постоје само по себи, као чисте, идеалне математичке форме и њихови односи, без могућности примене на физички Универзум. Када би Бог био Спинозин Бог, потпуно изједначен са Природом, онда би сви математички закони аутоматски били и физички закони, али код Спинозе је Бог само иманентан, не и трансцедентан, тако да он није разумео шта је Дух, па онда ни шта је, односно ко је Бог. Трансцедентан Дух у самоме себи може да ствара идеалне математичке форме и формуле, које са физичком природом немају никакве везе. Платон је сматрао да је математика између света Идеја и реалног света, али ја бих рекао да је математика у свету идеја, заједно са идејом Доброг, лепог и истинитог. Доброг у смислу тачног, лепог у смислу сразмерног, а истинитог у смислу, изједначеног у једначинама. Ако је Божанска математика у сфери Идеја, онда је људска математика само копија тога, покужај да се преко математике досегне свет Идеја, да се досегне идеја Добра, идеја Лепог и идеја Истинитог. Обично се снатара да математика тежи само истини, али Питагора је кроз математичке односе тражио  и нашао Хармонију Сфера, или Космичку хармонију као највиши облик лепоте и уметмости, који се у Астрологији изражава симболом Нептуна и Риба, као завршетком Зодијачног круга, као круном развоја свих могућности и потенцијала. То онда значи да смисао и сврха људске матемартика није разгибавање мозга кроз математечке егзибиције, него је циљ иза тих бројева и бројчаних односа или кроз геометријске фигуре и њихове односе открити шта је Бог хтео са њима, коју улогу им је наменио у стварању, одржавању  и развоју Универзума. То је онда генергичка, а не дескриптивна математика. Математика која открива како је Бог као Дух, Универезални Дух, кроз своју Добру Вољу и Надсвест провукао бројеве и геометријске фигуре као корисна временска и просторна помагала за инволутивни пут спуштања Духа, ка енергији, и преко ње ка материји Универзума.