Филозофија Духовног развоја

ДУХОВНА БИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА МИХАИЛА МАРКОВИЋА

Прву књигу сам објавио 1996. године. Зове се „Духовна биографија академика Михаила Марковића“. Михаило је од 1990. године био члан стручног савета Хуманистичко-етичког покрета, чији сам ја био оснивач и председник, при Републичкој конференцији омладине Србије, па сам имао прилику да га боље упознам и да схватим да је изванредан човек, са развијеним Духовним даровима и тако је настала идеја да о њему напишем Духовну биографију. Уједно је то била и прилика да ширу публику упознам са идејом Духовног развоја, да је Дух нешто што се у младости појављује само у клици, у неким назнакама и да онда треба радити доста на томе да се ти Духовни таленти развијају. Али, у време док сам то писао и када сам то објавио, још увек сам био вук самотњак, нисам желео да се експонирам у јавности као писац, па нисам ни организовао никакву промоцију или расправу о тој књизи, иако је Михаило у то време био један од најутицајнијих људи у Србији, будући да је тих година био главни идеолог Социјалистичке партије која је била на власти.

Из разлога које сам горе навео, не бих овде нашироко о тој књизи. Издвојићу само два цитата који могу да пренесу Дух писања и изражавања из тог времена. Први треба да пренесе једну занимљиву идеју о Мисаоности и Интуицији, о двема Духовним функцијама које су најважније за филозофију. Цитат је мало дужи и почиње на 30. страни те књиге:

„ На прву помисао се може сматрати да је основна разлика између развијања мисаоности и стицања знања у томе што је развој мисаоности процес, док је знање резултат тог процеса, односно да је мисаоност нешто налик на мисаони орган. Као што су раније одређивали разум и ум и то да се радом тог органа он развија и да у том развоју производи резултате који се зову знање. Међутим, начин постојања и функционисања мисаоности, мисли и знања није тако механички, а нарочито не њихов међусобни однос. Као прво, мисаоност није само оно што функционише, него је и сама функција мисли, а знање није само окамењени резултат мисаоне делатности, већ је оно исто као и мисаоност, делатност сама. Једина је разлика у томе што знање може бити привремена заустављеност мисаоности, док је за мисаоност то незамисливо јер је она стално у вишедимензионалном покрету и њена главна улога је поткопавање сваке заустављености. То је најбоље демонстрирао Сократ, односно Платон.

Осим тога, мисаоност је шири појам од појма мисли, јер је мисаоност све оно што у себи садржи клицу мисли или бар нешто што личи на мисао, док мисао не може бити то што јесте ако нема јасноћу, макар и не била појмовно формулисана. У том смислу, мисаона интуиција и садржи и не садржи мисли, јер иако у њој никада ништа у почетку није појмовно формулисано, њен мисаони осећај може бити и јасан и нејасан. Када је јасан, онда је то мисао, иако такав покрет Духа више личи на унутрашњи бљесак муње или на најфинији титрај дубљих слојева Свести, него на појмовну мисао. Мисао може бити и непојмовна. Када би се мислило само помоћу појмова, онда не би постојала интуиција, нити би Дух могао бити бесконачна потенција креације. То не значи да су појмови коначни, да они носе у себи неко ограничење, које се разбија интуицијом и непојмовним мислима, већ просто значи да су ДУХ и СВЕСТ нешто шире и суптилније од појма и да мисао не може да се сведе на појам зато што Дух и Свест могу да мисле и без појмова. Зато се таква функција Духа зове МИСАОНОСТ, јер она обухвата и појмове и непојмовне мисли. То се не може просто звати ИНТУИЦИЈА јер интуиција може бити и без мисаоних карактеристика, пошто је и она ДУХОВНА ФУНКЦИЈА која је у великој мери блиска ОСЕЋАЈНОСТИ. Интуиција као таква није мисаоност, али мисаона интуиција то јесте. Тај јасни, али за појмове често неухватљиви унутрашњи покрет Свесног Духа може бити или мисаона интуиција или непојмовна мисао. Ни то није исто. Мисаона интуиција нејасно види мисаони садржај нечега што у себи јасно осећа, а непојмовна мисао има потпуну непосредну Самосвест, иако без појма, јер то ипак јесте мисао.„

Овај цитат јесте мало дужи, али је идеалан да се на конкретном примеру покаже како сам у то време анализирао функционални однос двеју за филозофију најважнијих Духовних функција. Сада не бих боље од тога могао да напишем, и иако је то писано пре 35 година, стојим иза сваке написане речи. У тој књизи има још један запис који бих издвојио. На 116. страни пише:

„Све је у суштини противречно. Зато је решење за све синтеза. Када се то има у виду, онда неће бити необично када се каже да је ЛИЧНОСТ општији појам од КАРАКТЕРА, а да КАРАКТЕР у ствари представља скуп оштих одредаба, док ЛИЧНОСТ представља саму индивидуалност. У ствари, индивидуалност је оно што јесте не само по ономе што је за њу посебно, специфично, него и у ономе што је у њој једна општа одредба. Зато личност, као индивидуалност у себи садржи карактер, као скуп општих одредаба. У том смислу је личност општији појам од карактера. Али, с друге стране, оно што је опште, или једна општа карактеристика, за личност може бити важна не као изолована, него само као елемент посебног, оригиналног комбинацијског система, који као целина постаје најопштија посебност или специфичност индивидуе као посебне личности. У том другом смислу, карактер јесте скуп општости, али те општости у једној посебној комбинацији не изражавају само карактер, већ и велики део нечије личности.

Због свега тога, када се анализира нечија личност, онда се у истраживању треба поставити динамички, односно с обзиром на временску процесуалност, док због својих општости карактер подразумева неку сталност, тако да се на њему може применити структурална анализа, без улажења у функционалну међузависност анализираних општих карактеристика. Све ово не значи да је карактер непроменљив и да се одређене опште карактеристике у току живота не могу губити или добијати, већ значи да је за одређену личност могуће извући односно пронаћи његове опште карактеристике и да се кроз увид у њихову комбинаторику може створити јаснија и прецизнија представа о некоме као личности, као индивидуи. „

У претходним поглављима ове књиге сам писао о Личности и карактеру, када сам објашњавао шта је наше право Ја и овај цитат је баш згодан начин да се однос између њих боље схвати.

КРОЗ ФИЛОЗОФИЈУ

Увод

Када сам био млађи студент онда сам се заносио идејом да ћу сигурно постати доктор филозофије. Ових дана ме је неко подсетио на ту моју стару идеју и ја се изненадих колико сам сада сигуран да ми није ни на крај памети да докторирам филозофију. Изненадио сам се због тога што о томе нисам уопште размишљао, а опредељење је сада толико чврсто и јасно да је подупрто мноштвом добро промишљених аргумената. Зачудило ме је да из сигурности у једну крајност може тако неосетно да се створи сигурност у другу крајност. Био сам сигуран да хоћу и да морам да будем доктор филозофије, а онда не размишљајући уопште о томе, наједном постајем свестан да сам сада сигуран да то није за мене. Објашњење је у томе да животни ток носи решења којих можемо да не будемо свесни, и ако се та несвесна решења нагомилају, па тек онда освестимо онај проблем на који се та решења односе, онда од‌једном постаје изненађујуће очигледно колико је крајње или коначно решење тог проблема јасно и недвосмислено.

Шта се то са мном и у мени дешавало што је спонтано преокренуло опредељење на другу страну? Основни разлог је ужасно силовање када треба да пишем школски, рецимо семинарски о неком филозофу или о неком ставу одређеног филозофа, а да истовремено тог филозофа и његов став не ставим у позадину своје мисаоне пажње и да у први план избацим своје мисли које могу понекад бити толико креативне да постају сасвим несварљиве за онога ко их чита. Из тог разлога сам неким професорима сатима морао да објашњавам оно што сам писмено изразио у семинарском раду. Један од њих је био довољно прибран и еластичан да схвати бар садржину онога што је било написано, мада му је форма као необична и чудна остала неприхватљива. То је зато што о њој нисам смео да му причам јер би помислио да сам препотентан. А ради се о томе што је на исти начин и Хегел, кога је он добро познавао, писао о својим претходницима. Само је назначивао оно што је била њихова немоћ и недореченост и одмах је, без увијања, износио своја решења. Тако сам и ја писао о Марксу, а професор је остао упоран у томе да назив семинарског не одговара ономе што сам писао, јер је назив семинарског “Марксово схватање слободе“, а ја сам, по његовом уверењу износио своје, а не Марксово схватање слободе.Та дубља повезаност Марксовог и мог односа према проблему слободе му је остала тајанствена. Вероватно је очекивао препричавање, јер су га други студенти навикли на то. Мени то није сметало, али је мало фалило да због тога изгубим право да изађем на испит.

Nekom drugom profesoru sam u više navrata tumačio jedan drugi seminarski rad, ali i da sam mu pričao duplo duže ne bi vredelo i pored njegovog interesovanja da nešto razume. Treći seminarski rad je isto bio okarakterisan kao preoiriginalan, ali kod asistenta nije bilo interesovanja da se upušta u dublju analizu. Oko nečega smo se sporazumeli, ali suštinu nisam ni pokušavao da obrazložim, pošto je bilo očigledno da nije spreman da se mnogo udubljuje u sve to. Ili je mislio da su sve to gluposti, ili nije hteo da se trudi da pronikne u suštinu, pošto je verovao da tu ne može biti nečeg naročito vrednog.

Све су то у суштини ситнице, јер када би и мени доносили многе и свакојаке семинарске радове (на читање), питање је колико бих ја из свега тога разумео и колико бих се исправно односио према свакоме од оних који су ми га дали на читање. Али без обзира на ситничавост, то је ипак довољно да схватим да оно што пишем не треба да препуштам суду једног професора, него треба да предајем суду мисаоне будућности. Другим речима, животни ток ми је показао да сам ја филозоф и да као филозоф не морам да тежим никаквој докторској титули. Потребно је само да наставим са филозофским стваралаштвом и то ће моћи да задовољи моје амбиције, и друштвену потребу за новом филозофијом, а доктори филозофије нека се предано баве препричавањем Платона, Аристотела, Канта, Хегела, Маркса и осталих.

На крају неколико речи о наслову и о садржини књиге. Наслов “Кроз филозофију“ не треба схватити метафорички већ буквално. Наиме, у мојим мисаоним напорима се може приметити развој сопственог мишљења путем пробијања кроз важнија филозофска питања која су у историји филозофије постављали и покушавали да реше велики филозофи. Ја јесам прошао кроз филозофију, али не потпуно и заувек, и не да бих из ње отишао у нешто друго. То пролажење кроз филозофију се одликовало откривањем њених слабости, једностраности, погрешних токова, лоших решења и још непостављених питања и задатака у којима лежи будућност филозофије. Зато у решавању тих нових питања и задатака морам повремено да се враћам на старе велике филозофе, јер се у њима увек може наћи инспирација за бољу активност своје мисаоности.

Садржај књиге је такав да су то једини радови који се механички могу уврстити у зборник радова потпут овога. Све остало што сам писао представља саставне делове већих целина

ДУХОВНИ ДНЕВНИК КАО НОВИ МЕТОД ФИЛОЗОФИЈЕ

Друга књига коју сам објавио се зове „ Духовни дневник као нови метод филозофије“. Она је објављена 2001. године и у поглављу „Академска филозофија“ сам писао о њеном академском фијаску. Идеја је била да из Духовног дневника издвојим записе који би могли да искажу или бар да наговесте то да се појавила нова филозофија и да је Духовни дневник метод те нове филозофије, међутим најугледнији академици тог времена ништа ту нису схватили, или нису хтели да признају да је то заиста нова филозофија, да не би тиме индиректно нарушили сопствени углед. Да су они само угледни професори и препричавачи старих филозофија, а ето сада се одједном, код неког много млађег и непознатог аутора појавила нова филозофија. Разумем да то није лако прихватити, јер само Духовна оригиналност може да прихвати и подржи другу оригиналност, као што мени није проблем да прихватим и подржим Духовну оригиналност филозофа и мистика Томислава Новаковића , и као што њему није проблем да прихвати и подржи моју оригиналност, па смо велики пријатељи већ 40 година. Иако је свако од нас један Духовни Универзум за себе, међусобно разумевање и поштовање омогућује да се нађе мноштво додирних тачака у најважнијим питањима и то је сасвим довољно за Духовну сарадњу. Али, без обзира што та књига није наишла на разумевање и подршку угледних академика, она је вредна цитирања у овој књизи која треба читаоцима да приближи идеју Филозофије Духовног развоја. На самом почетку сам отворено изнео своју намеру :

„Спис ДУХОВНИ ДНЕВНИК није писан посебно. Он је обичан механички спој разних извода из самог Дневника који имају за циљ:

а) да назначе основне амбиције, преокупације и духовна достигнућа и неуспехе аутора,

б) да покажу зашто је Духовни дневник нови метод нове филозфије,

ц) да се кроз скицирање односа са ранијим великим филозофима и њиховим филозофијама покаже да нова фолозофија није дело чаробњака, већ да је снагом своје оригиналне замисли изникла из најбољих токова историје филозофије Запада и Истока. Назив те нове духовне творевине је „Филозофија индивидуалног Духа“. „

У то време сам ту нову филозофију волео да зовем „Филозофија индивидуалног духа“, и када ми је професор немачке филозофије Здравко Кучинар, после читања те књиге рекао да није на мени да ја дајем називе те филозофије, већ да то треба да раде они који тумаче ту филозофију, ја сам помислио да је боље да ја дам прави назив, него да они после побркају лончиће. Али, после се испоставило да је био у праву јер сам кроз разговоре са Николом Медићем и Иваном Лемајић, који су најдубље ушли у разумевање те филозофије, јер су активно учествовали у објављивању неких од тих књига, па смо и дискутовали о томе, дошао до закључка да би назив „Филозофија Духовног развоја“ више одговарао суштини онога о чему се ту ради него „Филозофија индивидуалног Духа“, мада бих, као другу верзију, задржао и тај назив. Можда ће тумачи некада касније наћи неки трећи назив за ту филозофију, али нека им је са срећом. Могу да им дам још две идеје које су мени биле у оптицају. Једна је да је то Филозофија Духовних стања и процеса, а друга је да је то Филозофија медитативног идеализма; не идеализма у Платоновом или Хегеловом смислу, него у смислу да медитацијом могу да се стварају идеална, савршена стања Духа, па је ова филозофија мисаони извештај о тим стањима.

На 19. страни пише : „ Зато је Хегелова дијалектика појмова наговестила крај филозофије као чисте спекулације и ПОЧЕТАК ФИЛОЗОФИЈЕ КАО КОНКРЕТНЕ ИНДИВИДУАЛНЕ ДУХОВНЕ ( НЕ САМО МИСАОНЕ ) ДЕЛАТНОСТИ У ВРЕМЕНУ. „

На 23. страни пише: „ После много лутања и старих верзија старих издања, филозофија треба Ничеовом методом да продужи са оног места које се Марксу испречило као историјски и лично непремостива препрека. У теоријском смислу, будућност филозофије је у филозофији индивидуалнг духа, чији ће се различити аспекти и конкретни видови начина функционисања обрађивати несистематски, путем инспиративног језичког пресликавања својих духовних процеса и доживљаја.“

На 33. страни је написано: „ Наиме, такву филозофију која ће мислити да би мислила и која ће причати да би причала већ имамо у разгранатом и превазиђеном облику. ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА КОЈА ЋЕ ДУХОВНИМ ЉУДИМА ОБЈАСНИТИ ШТА, КАДА, КАКО И ЗАШТО НЕШТО У ЊИМА МОЖЕ ДА СЕ ДЕШАВА. „

Занимљив је и цитат са 46. – 47. стране: „Зато индивидуалном духу који хоће свој комплетан и сложен процес самоусавршавања, немачка класична филозофија може да представља идеално средство за развој мисаоности, мисаоне маштовитости, мисаоне концентрације, памћења, универзалног деловања, осећања узвишености и смеле спремности на безусловну самоделатност, али иако то обухвата, односно даје извесну ширину могућности за индивидуални развој, она (нем. клас. филоз.) не даје оно што је за омогућавање индивидуалног духовног развоја најважније: СВОЈ ЛИЧНИ ПРИМЕР. Због тога, моја филозофија јесте мој ДУХОВНИ ДНЕВНИК.“

Или нешто слично на 54. страни: „ Процес филозофске индивидуације је после великих филозофских система отпочео са Марксом, наставио се са Кјеркегором, Ничеом и егзистенцијализмом, а до свог пуног изражаја може доћи само у ДУХОВНИМ ДНЕВНИЦИМА разних филозофа; јер тек она филозофија која изражава индивидуални духовни развој одређеног филозофа има директан и потпун однос са индивидуалношћу. „

У наставку истог записа, са истим датумом од 02.10.1986. на страни 56. стоји записано: „ Да би филозофија могла да се прене и створи нешто сасвим ново, она мора да се одвоји од општег и универзалног и да се окрене ка нечему што је живо, ка конкретном. Отуд у тзв. савременој филозофији постоји велики интерес за историју, за конкретне животне услове и томе слично. Али, и то је само накнадна реконструкција, која је са оним на шта се односи само у посредној вези. Зато су и то само прелазне форме ка ономе што је у филозофији најконкретније и најдрагоценије у својој непоновљивости – ток духовног развоја оног филозофа који тежи комплетном духовном, а не само мисаоном савршентву, при чему се о том току извештава са самог извора, из слојевите дубине духовног доживљаја, остварења или слабости, а не накнадно, као у аутобиографији. „ На то накнадно личи и овај спис који имате пред собом и зато он има мању вредност од аутентичних списа о којима говори, односно којима служи као увод.

На страни 92. пише: „Филозофија не треба да буде ни чувар бића, истинитости ни слободе. АКО ФИЛОЗОФИЈА НЕШТО ТРЕБА ДА ЧУВА, ОНДА СУ ТО ПОЗИТИВНОСТ (У ВРЕДНОСНОМ, А НЕ ЛОГИЧКОМ ИЛИ НАУЧНОМ СМИСЛУ) И ДУХОВНА МОЋ.“

И још један цитат на 94. страни: “ У тој вишој фолозофији ће филозоф, односно индивидуа која је свесна непоновљивости своје егзистенције, тежећи ка личном савршенству, односно пунини живота, помоћу обједињених интуиције и мисаоности (теоријског ума) стварати филозофију у којој доминира његова индивидуална моћ да живи и ствара у складу са логосом и практичким умом.“

Иначе, та књига има тачно 108 страна, што је индијски Свети број. Тако је требало бити, јер је та књига прва књига Светске филозофије, где нема поделе на Исток и Запад, па је Источни Дух то требало некако да аминује, јер он у принципу не воли да мисли, али пошто су у тој филозофији медитативне мисли, то се мора признати као нова вредност медитативне Свести.

КРИТИЧКА МИСАО

* При образлагању тврђења, не треба се позивати на ауторитет мислилаца, већ на ауторитет мисли, без обзира на то чије су оне.

*Лако је филозофима и филозофијама наћи слабости. Зато то није циљ онога коме оригиналност по сваку цену није једина амбиција.

*Понекад помислим да је све вредно и мудро већ изречено, и да је сада само потребно то пробрати, издвојити и повезати, а понекад ми се учини да све што је казано је превише грубо, половично и штуро, тако да се свакој мисли може наћи замерка, и уз њу допуна или измена. Ниједна од ових искључивости није потпуно основана.

*Ниче није знао да ауторитети могу да се не признају и онда када се поштују. Ја не признајем ничији ауторитет. Ни Сократов, ни Хегелов, ни Будин, ни Марксов, ни Патанђалијев, ни Христов, ни Лао Це-ов, ни Конфучијев, нити било чији други, али све их поштујем, а неке чак и волим. Не признајем ничији ауторитет зато што ни на кога од њих не могу да се ослоним у својим најдубљим дилемама. Сви су они велики, али свако од њих је једностран на свој начин.

ФИЛОЗОФИЈА

Филозофе је најлакше препознати по томе сто је тешко закључити на чијој су страни.

3.04 ’82. – Већину филозофа интересује шта и како нешто јесте. Ретко ко се пита како би нешто требало да буде, а скоро нико се не залаже за то.

15.04 ’82. – Филозоф је човек који и размишља и живи у складу са филозофијом, а не онај који само размишља.

28.04 ’82. – Бити филозоф не значи само знати, већ и умети и моћи. Наиме, филозоф треба да буде целовита личност. Безвредно је ако неко о свему зна, а притом не уме да примени своје знање; ако зна шта је добро, а не чини добро (из егоистичности), ако зна шта треба радити, а то не ради (услед недостатка воље), ако зна да треба волети, а не воли (због нечистих емоција).

29.04 ’82. – Човеку је филозофија потребнија од науке. О томе не говори само чињеница да је филозофија, као први облик мисаоности настала далеко пре науке, већ томе иде у прилог и околност да је човеку потребније знање које доводи до животног смисла и духовног спокојства, него удобан или раскошан живот. Међутим, и поред тога, сви радо користе резултате науке, док се филозофским начелима мало ко бави. Са друге стране, то је очекивано, јер је последица глупости која је дата рођењем. Пут до мудрости је дуг и кривудав. И пре него што дођемо до ње, морамо да се користимо научним и техничким решењима. Већина људи се ту зауставља, кад је у питању развој њиховог духа (тј.способност исправног увиђања и примене тог знања). Само мали број људи, углавном филозофа и уметника, не задовољи се научним сазнањем, него пожели неко племенитије, узвишеније знање. Тај пут је веома тежак, и за његово савлађивање је потребна не само природна обдареност, већ и одговарајући, повољан сплет околности које ће човеку омогућити да уздигне дух до неслућених висина. Међутим, шта се дешава са људима који су талентовани, али без повољних околности? Иако они не могу у великој мери развити дух, ипак он може да достигне задовољавајући ниво, уз помоћ упутстава, савета који су уобичајено доступни, и то ће му омогућити осмишљен, безбрижан и плодан живот без патње и изгубљености.

ЕЗОТЕРИЈСКИ КОРЕН ФИЛОЗОФИЈЕ

Предговор

Филозофија се погрешно оформила као теоријска делатност; као теорија ради теорије, што је био Аристотелов идеал. Међутим, филозофија није почела од Аристотела, него од Питагоре. Питагора је осмислио појам „филозофија“, што значи „љубав према мудрости“. Он је обишао читав Медитеран како би учио о тој мудрости, и говорио је да се ка таквој мудрости може само тежити, и да се њен идеал не може никад достићи. У Питагорином братству је била важна и духовна пракса, а не само теорија. Питагора је имао шири круг ученика, али је за оне обдареније имао езотерична учења која су била само за посвећене. По угледу на Питагору, и Платон је у својој Академији, имао обуку духовних пракси, али и он је та тајна учења преносио само усмено, изабраном кругу ученика. Та два езотеријска круга, Питагорин и Платонов, прави су корен филозофије, и то може да открије само онај ко се и сам бави духовним праксама.

Смисао ове књиге јесте да се критички осветли теоријска филозофија од Аристотела до Хегела, управо из перспективе духовно-практичне филозофије. Такозвана филозофија после Хегела није достојна ове критике, тако да ће бити изостављена.

Књига је писана 2003.године,када сам након ватреног крштења 2000.године освојио искуство Бога. Не само да Бог постоји, него и како функционише. Након двадест година скоро непрекидне медитативне свести,која се тако уздигла до Надсвести и после неколико година мистичних доживљаја, није било тешко јасно видети све добре и лоше стране великих филозофа.

Књига је објављена 2022.године.

ПРАКТИЧКА МУДРОСТ

· Од свих питања најзначајније је “како?“.

· Мудраци су већи и бољи господари своје судбине од месија, пророка и светаца. То је зато што мудраци не чекају, већ делају, док ови остали само чекају, а када делају, онда то чине само по неком спољашњем налогу. Постоје спољашње тенденције, али у суштини је све унутра.

2. III ’82. – Као што свака храна није здрава за тело, тако ни свако знање није корисно за дух. Дакле, не треба насумице тежити за свачим, и што се може и што се не може сазнати, већ унапред треба знати (то је мудрост) које знање поткрепљује, јача и оплемењује дух, а које га спутава у развоју или га полако нагриза, да би га на крају разорило (као рецимо, Ничеа).

4. III ’82. – Свет треба видети онакав какав јесте. То се постиже путем чула и мисли, и ако се успе у томе има се знање. Другим речима треба изоштравати осећај и мисао да увиде управо оно што јесте, без уображавања. Ко жели да зна не сме дозволити себи да не види оно што постоји као реална стварност или да види нешто чега заправо нема.

Међутим, осим оних који теже за знањем, постоје мислиоци којима је основни животни циљ блаженство, хармонија духа и тела кроз њихово усавршавање. Таквим људима њихова неограничена слобода допушта да сами изграђују себе и свој свет у складу са својим животним захтевом. Они, иако много тога знају, иду једино путем животне мудрости. Јер све се знати не може, дакле треба направити неки избор, а онда је најбоље знати оно што је најкорисније за човека и за његов живот. Такав став омогућујен мудром човеку да “зажмури“ тамо где сви буље па се после хватају за главу од бола или немоћи, да види оно што не постоји али одговара његовом бићу (неки идеал – лепоте). Ко савлада ову вештину може рећи да зна да живи.

ПУТ ПОЗИТИВНОСТИ

Zar ima uzvišenijeg stvaralaštva od stvaranja samog sebe, od stvaranja svog karaktera. Umetnici i drugi stvaraoci koristeći se sobom obično stvaraju nešto izvan sebe, pri čemu na posredan način razvijaju i sebe. Ali neposredno stvarati sebe znači uzeti sebe za predmet oblikovanja. Kada umetnik stvori neko vredno umetničko delo onda on i samog sebe doživljava kao nešto vredno. Zamislite kako sebe doživljava onaj ko od sebe neprestano stvara nešto vrednije nego što je do tada bio.

24. III ’82. – Када би ме неко питао да ли желим да са људима поступам најбоље, најплеменитије, због њих самих или због себе одговорио бих и због њих и због себе. Јер људима највише одговара племенитост, а оно што највише одговара људима то највише одговара и мени. С тим што никог нећу присиљавати да прихвати моју племенитост. Ако се одлучи да је одбије, то је на његову штету. Уосталом ја племенитост могу поклонити коме хоћу, а он је не може примити од кога хоће. Племенитост и љубав нису исто. Племенитост је раздвајање и независност, а љубав је спајање и зависност.

ДУХОВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Немој презирати живот свог духа. Само у његовом трајању можеш открити законитост или специфичност његовог функционисања.

Duh i duša se ne sastoje iz delova ili elemenata nego iz funkcija, pošto su elementi i delovi statični dok je duh dinamičan. Dakle, ne postoji ono što vrši funkciju nego sama funkcija. (setih se Fihtea – ovo ima sličnosti sa onim njegovim “delatnost sama“ ali on je previše spekulativan). Znači volja, misli, osećanja, koncentracija, osećaji, mašta i još mnogo toga za šta možda još uvek ne postoje nikakvi ili (nedovoljno adekvatni precizni termini) su samo funkcije koje se medjusobno prepliću i uslovaljavaju, sa osnovnim pravilom da svaka može da negira ili da afirmiše svaku drugu ili sve ostale zajedno, ili da dve mogu da se udruže protiv ostalih i tako dalje (postoji više mogućnosti).

Индивидуални дух је чиста унутрашњост. Душа је осећајна оспољеност.

Šta god da negde izbubiš moći ćeš i bez toga, ali ako izgubiš svoju misao, volju, koncentraciju, maštu ili intuiciju onda ih brzo potraži u sebi i budi uporan sve dok ne postaneš siguran da si ih našao.

ПРЕДГОВОР

Они који ме познају верују да сам наклоњенији мисаоности, вољи и концентрацији него осећајности. Они не знају да сам пристрасан једино према савршенству. А за то што су њему ближе оне три духовне функције, него ова последња ја нисам крив. Свака од духовних функција даје само себи својствен допринос у развоју духа. Зато се треба посветити свакој духовној функцији како би се из свих извукао максимум позитивности. При томе треба имати на уму да је свака једностраност сигурно негативна. Што је већа здруженост и међусобна сарадња свих седам духовних функција то је негативно дејство сваке од њих мање. Кад год се на штету осталих, претера у једној или две функције почиње да се доживљава драстично негативна дисхармонија. У развоју духа су најтежи периоди великих и коренитих преображаја.

Дух је онај део унутрашњег бића који се брзо засићује лагодношћу и задовољством, а споро лепотом или моћи над собом.

БЛИЗИНА САВРШЕНСТВА

· Филозофија би осим љубави према мудрости требала бити и љубав према савршенству, чија се привлачност састоји у бесконачности, непрестаном, измичућем провоцирању. Наиме, савршенство се поиграва са сваким ко је убеђен да је великим напорима и одрицањем успео да дође у неки додир са њим оно га пушта да се детињасто радује својим достигнућима и само га варајући, затварањем његовог погледа према нечем вишем и бољем.

Савршенство је варљиво. О њему може нешто више да вам каже само туђе искуство које има целовитост, довршеност. Млађи дух може само да га наслућује, да ствара представе о њему, да сумња или верује у његову могућност. Баш када вам се учини да сте пуно постигли, да сте можда јединствени у нечему, или да сте свеобухватни, или да сте моћни и беспрекорни, или да сте племенити и далекосежни, савршенство ће вам уручити нови позив. Изазваће вас на било који начин, или из вас самих или преко нечег спољашњег, показаће вам да је све то што имате вредно али превише плитко и површно, откриће вам да се савршенство не испољава и не исказује у напору већ у квалитету онога до чега се напором долази.

Савршенство вам, рецимо може поручити да постојаност не постоји. Ако му поверујете оно ће вас одбацити. Ако покушате да му својим животом докажете супротно између вас и савршенства ће се родити љубав.

· Савршенство је само једно. Али оно се испољава на различите начине. Зато се чини да оно ни не постоји.

· Савршенство је као ватра. Када је у близини потпуно јасно га осећаш, иако никако не можеш да га опипаш.

9. III ’82. – Савршена доброта је кад мислиш и радиш тако да некоме желиш што лепши живот, срећу и остале вредности, а од њега не тражиш ништа осим да буде све бољи и бољи према себи и осталим људима.

12. IV ’82. – Мени је потребно савршенство. Да бих му се приближио морам бити сам.

26. XII ’82. – На путу духовног усавршавања човек мора понекад све предходно да одбаци, иако зна да је то право, корисно и достојно великог човека, да би могао да прихвати нешто што је сасвим ново, а обећава неку велику вредност. То је нужан услов усавршавања духа стога што савршенство не трпи ограниченост или једностраност. Онај ко жели да буде савршен мора настојати све своје духовне моћи да развије до максимума, а да би био тако комплетан мора када нешто развије у довољној мери, прећи на бављење другим “делом“ духа, и то незадржавајући претходни квалитет, него га потискујући у подсвест, где ће мировати док се овај други квалитет не развије. Овај начин усавршавања је најбољи зато што је у његовом испуњењу расцепканост духовне енергије сведена на минимум, због чега је учинак монструозан, задивљујући. Тако се за сваких неколико година може усавршити по једна или две духовних области што ће се после лепо ускладити како би се формирао моћан, племенити, еластичан, дубок и опрезан дух који ће бити у стању да оствари све што је могуће остварити у оним условима живота у којима се он налази, и који ће моћи да сазна и заволи све што није он сам.

29. XII ’82. – Савршенство духа се огледа у освешћивању такозваног несвесног.

МЕНТАЛНА ПРАЗНИНА

2. IX ’85. – На нечију неоправдану и неумесну негацију је најбоље реаговати празнином. Пошто празнина није ни негација ни афирмација она нити негира нити афирмише туђу негацију али је тај други ипак доживљава више као негирање него као афирмисање, пошто о могућности празнине ни не сања. Додуше, празнина понекад може да се испољава као афирмацијом маскирана негација.

9. IX ’85. – Празнина се не односи ни на шта. Негција и то у строгом облику треба да се односи само на себе. Афирмација треба највише да се односи на све изван вас.Тако ћете самог себе најбоље афирмисати. То је идеално. Међутим код мање идеалних духова и негација свега изван себе у својој тежњи за празнином може произвести изузетно богату самоафирмацију и афирмацију према читавом човечанству. Дакле, треба се дивити онима који се не морају служити тоталном негацијом да би учврстили празнину и увећали афирмацију према свему. Таквих је, ако их уопште има, врло мало.

· Човек који се бави медитацијом мора научити своје пријатеље да његова тежња за продубљивањем менталне празнине нема никакве везе са негирањем њихове личности. Јер ако у присуству неког од њих има потребу за медитацијом, он ће из обзира према пријатељу гушити ту потребу и тако осујећивати могућност да увећањем личне моћи том истом пријатељу касније буде од много веће користи него што је сада. Пријатељ који то не разуме може се осећати увређено. Он не зна да у тренуцима активне жудње за празнином ништа осим празнине није важно. Дакле, не само да се то односи на присутног пријатеља него и на све остало па и на све жеље, потребе, намере и циљеве онога који медитира (које немају везе са празнином).

12. IX ’85. – Ментална празнина својим продубљивањем прераста у пукотину (зар ово може схватити онај ко се не бави медитацијом).

20. XI ’85. – До потпуне менталне празнине се долази тоталном негацијом свега што може да допре или да се појави у свести. До безусловне афирмације свега око себе се долази дуготрајним вежбањем менталне празнине. Када се дође до нивоа када празнина може да се успостави са лакоћом, (тотална) афирмација може да се произведе без (тоталне) негације.

29. XII ’85. – Za početnike mentalna praznina mora biti apsolutna bezosećajna bezsadržajnost. Na višem nivou u mentalnoj praznini se može prepoznati čista lepota ili lepota po sebi. Da nema te lepote bilo bi teško objasniti potpunu predanost onih vežbača koji su čitav život posvetili meditaciji. Jedino nevidljiva lepota može imati toliko snage da te ljude potpuno odvoji od raznovrsnih spoljašnjih lepota. Doduše, težnja za moći i težnja za besmrtnošću mogu biti veliki pokretači i stimulatori, ali volja ma koliko bila jaka, ne bi mogla da izdrži višegodišnju neprekidnu meditaciju ukoliko je posle dugih borbi za prazninu svojim spontanitetom ne prikuje njena lepota.

МЕНТАЛНА НАДСВЕСТ

19. XI ’83. – Ментална Надсвест је свеобухватна, дуго изграђивана и исправно орјентисана ментална (мисаоност, воља и концентрација) конструкција која уз максималму концентрацију и чврстину спремности има висинску моћ регистровања, управљања, организовања и планирања свих Духовних садржаја (душевних садржаја тада уопште нема) у сваком (одређеном) тренутку или периоду времена. Дакле, Надсвест није дата. Свест има могућност да се уздигне до Надсвести ако успе да изгради целовит мисаони систем који за сваку животну ситуацију, за свако унутрашње стање или за сваки тренутак или период има најбоље решење. Да би Свест постала Надсвест она мора моћи да са висине посматра одређену ситуацију у себи или напољу тако да са савршеном прецизношћу може утврдити вредност или смисао онога што се збива или што ће се догодити (у Свести, души или ван ње) па ће уз помоћ установљеног стања тренутно се управљајући према унапред одређеним циљевима усмерити, односно променити оно што треба мењати или не дозвољавати приступ оним доживљајима и мислима којима није место у Духу (који тежи савршенству). Надсвест није обично управљање мислима у неким изолованим (унутрашњим и спољашњим) ситуацијама нити је то обична концентрација, када сву пажњу усредсредимо на поједине предмете или мисли, а искључимо свест из свега осталог. Напротив, надсвест је увек укључена и њена целокупност никад не сме бити одстрањена. Она све појединачне ситуације у којима мисли управљају собом или све појединачне концентрације уклапа у врхунски смисао своје свеобухватности. Тако рецимо, у време када је Свест два сата концентрисано заокупљена решавањем неког проблема, Надсвест истовремено може, уздижући се изнад Свести и независно од ње, планирати будућу мисаону активност за наредних неколико сати или за цео дан (а да при том Свест нимало није одвојена од проблема). Затим Надсвест захваљујући непрестаној контроли односно освешћивању Свести може имати улогу Духовног избацивача. Наиме, оно што Надсвест одреди као штетно, непотребно, лоше може понекад доћи до Свести неким непажљивим импулсом али ту ће наћи свој крај или ће исмејано и понижено напустити Свест. То је у случају успаваности Надсвести. Међутим, њена права функција је превентивна – не дозволити непријатност.

То се постиже Надсвесним освешћивањем доживљаја и подсвесних збивања, која никада не могу бити толико дубока и мутна да се до њихових корена не може допрети темељним удубљивањем, када и најтајновитији узрок мора бити раскринкан (уосталом што је Свест изграђенија подсвест је мање заокупљена тако да се њена штетна улога скоро своди на утиске из детињства, када незадовољства, нервозе, страхови итд. нису могли бити спречени а још увек стоје ускладиштени у подсвести. Али тај негативан утицај је раван ономе који зрнце соли доноси када се некоме ко пије воду нађе у чаши – бар је тако што се тиче мог детињства). А када се нађе узрок подсвесног онда то постаје Свесно, а Свесно је под управом Надсвести, тако да се индиректно и подсвест може очистити уз помоћ Надсвести. Осим тога када је Надсвест функционална у подсвест ништа не може допрети пре него ли буде обрађено Надсвешћу. Поред тога што се уз помоћ Надсвести може очистити прошлост подсвести, Надсвест може имати функцију одбијача непријатности (у најопштијем смислу) и у садашњости. То се више не одвија удубљивањем већ избегавањем или по принципу (ако то не успе) условног рефлекса. Да би се непријатност избегла морају се прво знати ситуације (спољашње и унутрашње) у којима је она могућа, а затим усмерити своју активност изван тих ситуација, при чему Надсвест мора имати еластичност, односно прилагодљивост (пошто ниједна ситуација није идентична са неком другом) која не делује из саме ситуације већ изнад ње, јер се са висине лакше уочава решење, односно правилан смер унутрашњих кретања. Али пошто није могуће увек избећи спољашњу ситуацију или унутрашњу неусмереност у којима је могућа непријатност, ако већ дође до ње, Надсвест је региструје и без много самоубеђивања и тражења спремности, пошто је унапред одредила одбијање непријатности као јасан циљ који недвосмислено треба испунити, аутоматски активира вољу за не непријатношћу, која је ако је довољно чврста може уз подршку Надсвесне позитивне и сврховите орјентације савладати, буквално не дозволити да непријатност почне да се развија. А пошто јој је развој онемогућен, већ у следећим тренуцима непријатности, пошто увиди да је бесмислено борити се са јачим од себе добровољно напушта Дух.

ДУХОВНА ЉУБАВ

Љубав је заиста чудна. Некад ми се чини да је она нешто највредније и најдивније што човек може себи и другима да поклони, а некад имам утисак да је она једно од глупљих стања свести, и да човек, када не зна шта ће са собом, ухвати да воли.

3. IV ’82. – Љубав је енергија човечанства, али само ако је безусловна, ако се испољава као љубав субјекта према осталоме. Али ако се манифестује као потреба за љубављу (према себи), онда љубав прераста у бол или мржњу човечанства. Другим речима, ако желиш да волиш, а да не патиш, онда воли искрено, али не очекуј да будеш вољен. Када то оствариш онда ћеш, и једино тако, бити најискреније и најтрајније вољен.

31. X ’82. – У себи треба пронаћи (медитацијом је најбоље) љубав и развијати је све више и више, док не преплави читаво биће. Када је та љубав у нама, онда се може волети цео свет, сви људи.

· Медитацијом се долази до љубави по себи, која постоји у човеку и није ничим споља проузрокована.

22. XII ’83. – Онтолошко-егзистенцијална љубав према човеку, појединцу је она љубав која сваког човека воли из само једног разлога – зато што постоји. Таква љубав према човеку је најапстрактнија, али најчистија и најнеусловељенија.

9. I ’84. – Морал је јединство доброте и чврстине умне воље, а хуманост је јединство морала и љубави. Из овога би могло да се закључи да су доброта воље и љубав нешто сасвим различито, али није тако. Доброта воље је свесно опредељење за најисправније поступање према људима. Она може бити лишена сваке осећајности, као код Канта, али љубав не може бити лишена доброте воље. Напротив, у љубави према човеку доброта воље достиже максимум, с тим што преко тога, (преко исправности одношења) у љубави постоји ванодносна повезаност, спонтано и пријатно интензивно сећање на свакојаке, обичне и мало познате људе, испуњеност туђим животима и преданост њиховим конкретним циљевима при чему апстрактна доброта воље постаје оквирно средство за остваривање целокупне духовне, па и емоционалне наклоности према одређеном човеку.

14. I ’84. – Чиста, духовна љубав се не мора раздељивати. Њу без искључивања, можете поклонити коме хоћете.

18. I ’84. – Љубав према људима није ни племенито заједништво, ни себична племенитост, ни племенита себичност, ни себично заједништво, већ племенитост у оквиру “sebičnog“ заједништва (себично је зато што је усмерено на себе, не може да изађе изван заједништва).

10. II ’84. – Безпредметна љубав није ничим споља усмерена или ограничена. Зато је она у односу са сваким.

ДУХОВНА СПОНТАНОСТ

Дух је истовремена нагомиланост у својој унутрашњости и повезаност са универзалношћу изван себе. Душа је истовремена изливеност у свет око себе и стално враћање сопству.

ПРЕДГОВОР

Када се духовна програмираност и духовна спонтаност обједине, онда целина бића функиционише тако да је све истовремено и програмирано и спонтано. Програмирано је зато што су избегнуте све грешке, а спонтано је зато што се све обавља глатко. То јединство је такво да се губи и програмираност и спонтаност, или боље речено читаво духовно функционисање само непосредно зна да је успешно и ефикасно, али не размишља о томе да ли је и колико је програмирано, а колико спонтано. Оно једноставно складно функционише и препушта се том складу. Не постоје никакви већи недостаци и пропусти због којих би морала издвојено да се укључи Надсвест, јер Надсвест је у несвесној форми већ садржана у самом функционисању. Међутим, када се тај иделани склад мало наруши онда се појављује одређени унутрашњи процес за који се више не може са сигурношћу рећи да ли је више програмиран или је више спонтан. Док програмираност и спонтаност нису биле обједињене, сваки унутрашњи покрет је лако могао да се окарактерише као овакав или онакав, али сада се та лакоћа губи, пошто је међусобна прожетост много дубља. Али важно је да се бар размишља о томе шта је са тим унутрашњим процесом или покретом, да ли је он у већој мери резултат програмираности или спонтаности. Рецимо, ако као што смо рекли, све функционише идеално складно, у том смислу што се осећа дубока уроњеност у моћно и ефикасно остваривање свих својих амбиција, па се за тренутак осети извесна поколебаност или посусталост, да ли је усмерење на појачавању одређених активности (SANCHINA) које ће нас вратити на пређашњу захукталост, у већој мери програмирано или је у већој мери спонтано. Било би у већој мери програмирано када се не би осећала велика потреба или жеља за тим, али би се знало да је то потребно, па би се без двоумљења било потпуно спремно и орно за то, и када само освешћење да је потребно појачати ту активност не би произашло из осећања оскрнављености иделаног склада и из осећајне свести о томе шта недостаје да би се повратио тај склад, него када би било резултат појачаног рада мисаоне свести. Било би у већој мери спонтано када би у свему томе било мање закључивања, а више потреба, жеља, и интуитивних увида. Међутим, пошто су програмираност и спонтаност обједињени, онда ништа нема велику самосталност него је у великој мери прожето оним супротним, тако да, рецимо, за онај тренутак у коме се региструје посусталост идеалног склада, не може тачно да се зна да ли у тренутку регистровања има више осећајне или мисаоне Свести, пошто у великој мери има и једне и друге, јер осећајна Свест без мисаоне не би могла тачно да одреди узрок и да да прецизно и дугорочно усмерење за будућност, док мисаона свест иако појачава мотивацију схватањем штетних последица непоступања по ономе што је најбоље, без осећајне Свести која произилази из снажне потребе за нарушеним идеалним складом, не би могла Духовну функционалност лагодно и са еланом да доведе то тог захукталог склада, односно идеалног склада који сваким даном, услед те идеалности, даје све веће и боље Духовне резултате (или постиже све боља остварења).

Дакле судбина јединства програмираности и спонтаности је двострука. Прво: одсуство потребе за постављањем питања да ли је та целина више програмирана или је више спонтана, и у тренуцима кризе, друго: немогућност да се одгонетне да ли је посебан унутрашњи процес програмиранији или спонтанији.

ДУХОВНА СТАЊА

· Три ствари волим највише: близину савршенства, племенитост и хармонију. Близину савршенства и племенитост у себи, а хармонију ван себе.

· Стање је мање или више постојана одређеност егзистенције (у стању може да се налази само оно што постоји). Али како и облик и величина представљају неке одређености егзистенције, стање је карактерна и неструктурална, временски условљена одређеност. Наиме, оно што мења стања не мења свој састав већ особине.

· Основно метафизичко питање (са смислом) је да ли има или нема јединства, и ако га има како се оно одржава или у чему се испољава, шта га омогућује. Услов јединства духа је могућност преласка било ког стања у (неко) било које друго стање духа, што би потврдило реалност сваког споја најразличитијих стања

ДУХОВНИ ПРОЦЕСИ

ПРЕДГОВОР

Онај ко буде пратио мој духовни развој с правом ми може упутити питање: “Какав си ти то човек када се сваки час мењаш: час си овакав, час си онакав?“ Њега ће чудити како је могуће да неко тако брзо и лако мења свој Духовни лик, као да мења одећу, а не своју суштину. Он не зна да коренити пробоји у напретку Духа не могу ићи по површини него се морају одвијати дубоким задирањуем и преображајем саме суштине Духа. Дух који мења само свој изглед, своју појаву, а не и суштину, скоро да се не мења, тако да не може ни да буде изузетан у напредовању. Јер Дух нема рођењем дату, непроменљву суштину, која треба само да се реализује. Дух може од себе да створи шта хоће, ако уме да хоће и ако има снаге да прати своје хтење. Ако се и прихвати да озбиљан развој Духа не може бити без мењања суштине, следећа примедба упућена мени била би: “Ако већ толико волиш да мењаш свој Дух, да ли си онда свестан да осим што помоћу тих великих промена напредујеш, ти и назадујеш; дозвољаваш да ти карактер уместо све бољи постане гори; уместо да си принципијелан и постојан, ти си лабилан и променљив као сан.“ Е дечаче мој промућурни, ти који постављаш тако незгодна питања и упућујеш тако продорне примедбе, свестан сам ја свега тога, али твоја младост или твоје духовно неискуство (иако по годинама можеш бити и стар) теби не дозвољавају да разумеш најелементарније принципе Духовног развоја: један од тих принципа је да је назадовање у једној Духовној области неопходан услов бурног напредовања у некој другој области. Међутим, и поред свог неискуства у једном си ипак у праву: срозавање карактера, односно губљење узвишене племенитости и преданости људима не само да не могу него ни нећу ни пред ким да оправдавам. То је негативна слабост која је као привремена нешто што ће бити превазиђено.

Једино што могу да учиним то је да ту негативност ублажим чињеницом да се и даље понашам по свим племенитим дужностима иако не осећам никакву припадност тим дужностима, односно иако обављање тих дужности више не сачињава суштину већ само лажну појаву мог Духовног бића. Мој Дух нема ништа против племенитости али није ни поистовећен са њом. Зато што нема ништа против ње, иако више не живи у њој, за њу и од ње, мој Дух и даље стрпљиво, иако површно, дела по њој. Уосталом, да нисам искварио свој карактер како бих се поново, али са већом мисаоном прецизношћу могао посветити изучавању и упражњавању врлине. Осим тога, не мора се баш цео живот провести у беспрекорној врлини. Некада на уштрб врлине, у свој духовни живот треба уградити неке елементе који нису у идеалном складу са врлином. Због тога сам ја дозволио себи уграђивање неких елемената презира према одређеним видовима људског испољавања који у суштини нису негативни, али као обична пролазност нису достојни уважавања. Још увек се не препуштам том негативном презиру, који је у суштини израз тежње за узвишеношћу, али нећу ни потпуно, ради Духовне чистоте, да га искључим из себе, пошто осећам да ми је потребан, да ми даје снагу и да има моћ извлачења из материјалног блата. А да бих се дуготрајно везао за енергију морам се претходно потпуно ослободити доживљајне свести материје, морам превазићи доживљај света као материјалног, морам свет доживљавати као уређену и згуснуту енергију. Чини ми се да то нећу моћи без помоћи презира према свему материјалном. Међутим, тај презир се у мени за сада само уходава и припрема за потпуно поништавање материје. С друге стране, у мени се дешава баш нешто обрнуто – отварање према материји, према разним материјалним елементима: земљи, води, ватри итд., а преко вештачких материјала, односно преко истраживања њиховог порекла и према економији. То су још увек нејасна превирања. Видећемо шта ће и како ће бити са њима.

ДУХОВНА МОЋ

24. III ’82. – Унутрашња борба је неминовна. Хвала ономе ко успе да натера или подстакне да се борим, јер се кроз борбу кали дух код онога ко успешно корача ка духовној победи. Онај ко посустаје и не налази пут, пропада, пати и слаби дух.

26. XII ’82. – Моћ је оно што човеку помаже да увек буде јачи од онога што га напада, оптерећује, угрожава на било који начин. Тога се не треба одрицати, већ напротив, треба тежити томе да се стекне што већа духовна моћ. Ако мислите да је моћ нешто што је по себи негативно, варате се. Моћ може бити позитивна, а поред тога може се лепо ускладити са племенитошћу.

24. VIII ’83. – Моћ је конкретно својство или способност материје или Духа које својим квалитетом и квантитетом превазилази (или одолева) над‌јачава све што му је посредно или непосредно супротстављено, или увећава и појачава оно постојеће у себи.

Постоје разни видови материјалне и Духовне моћи. Материјалне моћи могу бити издржљивост, отпорност, чврстина, продорност, брзина, снага, сила, маса, итд. Духовне моћи могу бити умност (интелигенција, знање и вештина), воља, љубав, племенитост, врлина, памћење, управљање собом, празнина духа (одсуство мисли и емоција – ментална празнина) и чист доживљај, екстаза.

28. VIII ’83. – Духовна моћ може бити борбена (против свега што је штетно, непожељно) и изграђивачка (развијање потенцијала).

ВЕЖБАЊЕ

27. VIII ’85. – Сврха вежбања је напредовање. Напредовања нема без задржавања. Стечено искуство се може задржати само уз помоћ памћења. Када дуготрајним и беспрекорним вежбањем доживиш значајно искуство, спонтанитет памћења ће те сам терати на још оштрије и интензивније вежбање. Јер драгоценост оствареног искуства захтева да то искуство непрекидним подсећањем и понављањем буде учвршћено и продубљено.

2. IX ’85. – Када си у време када би требало да се бавиш вежбањерм занесен стваралачким размишљањем и писањем, не мораш због тога осећати грижу савести. Плодотворна креативност може бити вреднија од вежбања, под условом да се не појављује баш увек у оно време које је планирано за вежбање.

12. IX ’85. – Немој бити свестан граница менталних моћи. Немој унапред ограничавати нешто што је можда безгранично. Само упорно вежбај и оно што ти на одређеном ступњу личи на дуготрајније вежбање учвршћује стара и увек доноси нова искуства. Тежња за поновним доживљавањем нових искустава и за њиховим усклађивањем са старим, је оно што обезбеђује континуитет у вежбању.

16. IX ’85. – Када се ствара (уметничко дело, рецимо) онда се с једне стране најбоље вежба а с друге стране се уопште не вежба. Најбоље се вежба зато што стварање омогућује најкреативније оспособљавање, а не вежба се уопште зато што не постоји плански континуитет развоја употребљених способности.

ДУХОВНА РЕШЕЊА

· Мисао увек може да нађе решење ако је проблем повезан с њом. А да би успела у томе, мисао мора бити смирена, сигурна у себе и упорна. Ко нема такву мисао, не може од себе очекивати нешто највише, као рецимо да од своје сопствене немоћи прави моћ

· Дух је потреба за смисаоним напором. За разлику од душе која чезне за задовољством, дух вапи за сврхом..

ПРЕДГОВОР

Кроз ма каква достигнућа да прође твој дух, треба да зна да оно највредније није изгубљено и да се оно уз мали напор може увек на кратко поново успоставити. Немој на прошла Духовна остварења гледати као на себи стране, недостижне и далеке узоре. Све оно најбоље што си некад био, јесте оно што ти јеси сада. Своје најбоље могућности мораш тако дресирати да увек буду спремне за своју поновну актуелизацију. На тај начин најбоља прошлост постаје пожељна садашњост. Позитивност таквог односа према својој прошлости је у чврстом задржавању онога што је у њој било најбоље. Негативност је у ненастављајућем и ненагомилавајућем квалитативном осциловању садашњости, коју не вуче нешто боље од најбоље оствареног, него коју задовољава често и успешно поновно успостављање оног што је било најбоље у прошлости.

ПОЈМОВИ И УВИДИ

· Инспирација није само спонтано реаговање унутрашњих функција на спољашњи надражај. Инспирација може да настане и без спољашњег повода као резултат дуготрајног и бурног унутрашњег превирања, услед дубоког размишљања и интензивног доживљавања, када се напрегнута заплетеност мисли и доживљаја са лакоћом може излити у лепоту писаног мисаоног тока.

· Хегел је филозоф који се успео до највиших мисаоних врхова. Успевало му је да дефинише и оно што је скоро недефинљиво. Из те његове способности је проистекло његово неограничено поверење у појам. Они који немају ту способност, у подсмевању том поверењу траже утеху. Њихов појмовни аргумент је да постоји велики број суптилности које се не могу до краја изразити појмовима. Они не знају да појмови немају само моћ одређивања, него да имају и моћ дочаравања, тако да суптилно изабрана комбинација појмова, иако није потпуно истоветна са оним на шта се односи, ипак и најизнијансиранију суптилност може у потпуности да дочара за онога ко уме или ко има способност да доживљава појмове у свој њиховој суптилности.

ПРЕДГОВОР

Појмови могу да се поделе на оне који су на било који начин повезани са људским искуственим доживљајима и на оне који су чисте апстракције, од доживљаја потпуно откинуте интелектуалне пројекције, које имају сабласно назависан живот. Људски интелект има способност стварања таквих апстракција да би уздигао оне који не могу да у својим доживљајима пронађу величину и снагу. Коме су доживљаји проткани узвишеним и дубоким мислима, њему такве апстракције представљају мисаони шунд. Јер ако доживљаји имају тако велику обухватност да могу да прекрију многе психичке, друштвене, космичке и Духовне области онда су апстракције непотребне јер не могу да прошире оно што је већ не само изузетно широко, него и високо и дубоко и далекосежно.

АФОРИЗМИ И КРАТКЕ МИСЛИ

У традиционалном смислу Дух није ни појединачност ни општост, већ појединачност у општости.

1. III ’82. – Немир је изазван бесмисленим предосећањима или осећањима. Темељно и исправно расуђивање доноси спокојство.

3. III ’82. – Оно што је највеће не мора бити довршено. Довршено не мора бити највеће.

4. III ’82. – Извесна доза ноншаланције је потребна у животу, јер је она узрок једноставности која је опет, узрок смирености.

· Очима се видик може спољном силом затворити, али мислима је “видни“ хоризонт неограничен.

· Ко не жели ништа страствено, све има.

· О људима се мора више размишљати и то по могућству из њиховог угла. Тако се најбоље упознаје човек.

9. III ’82. – Губитком нечега добијаш нешто друго.

· Већина људи је много сличнија животињама него “боговима“. Неупоредиво лакше се залепе за пријатност него за доброту.

22. III ’82. – Ако нешто почнеш да губиш значи да си га желео за себе. Није ли глупо желети нешто за себе?

· Више волим да служим људима као лек него као дрога.

· Срећу не треба очекивати од људи. За њу се сам мораш постарати.

О ЛЕПОМ И ЕМОТИВНОМ

· Ослобађање осећајности само по себи не доноси лепоту. Оно једино доноси опуштеност. Лепота је душевно–духовно задовољство које одише чистотом, бистрином, свежином и независношћу од онога са чим је сједињена, без чега не би могла бити лепота. Узвишеност може бити и чисто духовна, без икаквог контакта са нечим спољашњим, али лепота мора бити у јединству са нечим спољашњим. Обично се сматра да је читава лепота нешто спољашње, а да човек преко својих чула само може да ступи у контакт са том лепотом. Међутим, пошто лепоте за човека нема без човека, она је јединство спољашњег и унутрашњег. Пошто је лепота јединство она се не појављује случајно без свесног деловања човека. Неко задовољство може да искрсне случајно и неочекивано, али нека задовољства морају буквално да се остваре. Пошто је лепота душевно–духовно задовољство и она се остварује. Наиме, ако жели или хоће лепоту човек мора имати спонтано умеће сједињавања своје душевно–духовне структуре са оним спољашњим што садржи потенцијалну моћ стварања лепоте. То сједињавање није пуко отварање или препуштање, али није ни резултат неке програмиране технике, него је и једно и друго истовремено. Јер ако има само отварања или препуштања, онда то задовољство није лепота, јер у њему нема чистоте, бистрине, свежине и независности, а ако има само програмиране технике онда је то што је створено квалитетно, чисто и бистро ментално стање, али није душевно, односно осећајно, тако да није ни лепота.

· Лепота јесте врхунац, али врхунац душе. За Дух, лепота је само заносно скретање. Чак и најузвишенија, Духу најсроднија лепота, је њему нешто периферно. Дух који лепоту уздиже изнад моћи или који моћ поистовећује са лепотом престаје да буде Дух, пошто чврстину хоће да сведе на суптилност, а самоусавршавање на хармонију. Међутим, чврстина и самоусавршавање, да би били то што јесу, често морају да стоје изнад суптилности и хармоније. То не значи да су они у сталном сукобу, да не могу да се допуњују, већ значи да суптилност и хармонија понекад могу да гуше чврстину и самоусавршавање.

· Емоције имају неку врсту комуникационе функције. Ко хоће да живи сам са собом, њему емоције нису потребне.

О СЛОБОДИ

9. IX ’82. – Када човек сам одлучује о нечему онда не размишља о судбини, а када му је нешто наметнуто, када не може да бира, када је немоћан онда каже: судбина.

3. X ’82. – Емоцијама је пут ка сопству, а мислима је пут у оба смера. Свако осећање је везано с тобом, а мисао те може ослободити себе.

5. X ’82. – Бити слободан не значи бити разуздан. Права слобода подразумева слободно постављање граница тамо где исте треба да се поставе.

3. XI ’82. – Слободу треба користити, али не и злоупотребљавати. Дакле треба се њоме служити, али тако да у конкретним случајевима то ником не штети.

1. II ’83. – Човек не може све да доживи и буде у животу. Али зато може да изабере шта ће бити и шта ће искусити, доживети, јер му за то треба једино исправно размишљање, до кога би људи вероватно могли доћи уз лично ангажовање и доброг учитеља.

11. XI ’83. – Неограничена слобода није исто што и ропство, али је гора од ропства. Као у политици, тако је и филозофији најтеже и најбесмисленије робовати превеликој слободи. Јер хтети се понашати и мислити свакако и било како је исто што и бити принуђен на тако нешто. А бити својевољно принуђен на неосмишљено понашање и размишљање је много штетније него бити покоран адекватном понашању и смисаном размишљању.

13. XI ’83. – Слободна воља није она воља која не зависи ни од чега, него она која може да бира од чега ће зависити.

· Неко је рекао: “Sloboda је прекорачивање пуке датости, а не избор онога што је дато.“ То би било тачно када и прекорачивање датости не би било неки избор, остваривање могућности воље.

17. XII ’83. – Слобода мишљења је чињеница. Зато она не може бити начело. Начело може бити само нешто најбоље унутар чињенице.

6. I ’84. – Појам слободе садржи у себи глупост, злобу, неисправност, недоследност, слабост, дезорјентисаност итд. Зато се не може говорити о слободи као о нечему битно људском а да се не истакне да у њој постоји много тога битно нељудског.

21. III ’84. – Одредити детерминизам преко зависности и рећи да је човек детерминисан пошто зависи од самог себе је прилично наивно. Међутим, рећи да је човек само слободан, у зависности од тога да ли њиме управљају несвесни душевни импусли или он свесно управља својим понашањем, мислима, емоцијама итд. Дакле слобода је могућност до које се увек повремено може уздићи. Бити потпуно слободан значи имати савршено развијену надсвест. (У ова разматрања је укључено време, као битна одлика човековог живота, јер се о човеку ретко може говорити у невременским апстракцијама а да се притом не погреши).

ДУХОВНА САМОСВЕСТ

· Огромна је ствар када после читања за моју филозофију прво помислим да је изузетна, генијална, а одмах затим се насмејем и кажем: “Пусти то, обично залуђивање.“ То је јединство теорије и праксе.

· Јури и хватај себе у незнању. Самокритичност је основни услов напретка.

· Духовни дневник би требао да буде духовна исповест о увиђању сопствених грешака.

· Молим вас, о ви мудри, племенити и моћни људи, да ми опростите све тренутке моје наивне слабости, у којима не само да нисам достојан ваше пажње, него у којима немам ни мутну представу о ономе што би можда неко био склон да назове мојом филозофијом. Ово је мала утеха свима онима који мисле да је њихова слабост превише бедна. Слабост је оно на чему духовна моћ треба да се изграђује.

· Савест је подсвесна упозоравајућа, кажњавајућа и исправљајућа самосвест. Што је савест самосвеснија она је ефикаснија. Негативност (једна од многих) воље и концентрације је у могућности и способности гушења и сузбијања савести. Негативног човека са јаком вољом и концентрацијом много мање гризе савест него онога ко има слабо развијене те функције.

· Моје речи не вреде ништа. Оне су вределе само у оном тренутку док сам их изговарао. После тога оне не служе ничему, осим да подсете на тај тренутак. Немојте се везивати за моје речи, оне нису стабилне да бисте се у њих могли поуздати. Оне се, мењајући се са временом, губе у времену. Много од онога што сам поучавао сада је и за мене само прошлост. Како бисте ви могли схватити озбиљно оно што сам ја одбацио. Како ја могу бити учитељ када поучавам нешто што ћу после одбацити.

Немојте се везивати за моје речи.

ПРЕДГОВОР

· Самосвест је повезујуће чистилиште. Путем самокритичке самоанализе дух се и прочишћава и интегрише.

· Једна од мојих необједињених противречности је у томе што сам врло често, заправо много писао са циљем да ме то касније подсети на неке важне идеје или замисли, а да сам после тога избегавао читање онога што сам писао. Рецимо, прва књига духовног дневника (до 15. ИИ ’85.) ми је сада већим делом непозната. С једне стране знам да би било корисно када бих се подсетио многих значајних и занимљивих мисли које тек отварају могућност даљег промишљања, а с друге стране нећу да се враћам на старо. Онда се неко може с правом питати: па зашто си онада писао назначавајући могућности даљег размишљања ако после тога нећеш да се бавиш враћајућим продубљивањем оних мисли које су написане са циљем да у будућности буду разрађене. Да ли очекујеш да ће их неко други исправљати и дограђивати или чекаш да остариш и да изгубиш маштовитост па да се онда вратиш својим недовршеним идејама. Од свих тих дилема за сада ми је само јасно да нећу да се самозадовољавам анализом својих записа. Нити то има у себи неку духовну чистоту нити имам времена да се заносим својим прошлим, поред толико лепих и вредних других мисли и идеја.

ДУХОВНА СРОДНОСТ

4. IV ’82. – У разговору с неким ко ти је сличан се може осетити велико задовољство (не обично).

4. V ’82. – Сви приврженици великих ствари у животу се међусобно цене, и диве једни другима. А када се упознају, живе и уче заједно, то је нераскидиво пријатељство. Ако је неко од њих старији, или се дуже бави мудрошћу, па је учитељ оном другом, ученику не остаје ништа него да буде упоран и доследан али и самосвестан, да не би постао нечија копија.

14. XI ’82. – Ниче, Сенека, Патанђали, Сократ, Платон, Буда, Маркс, Хегел, Laybnic – Колику снагу и срећу осећам гледајући ова имена!!!

24. IX ’83. – Прво сам живео ничеански, затим стоички, па после сократовски, а да нисам знао за Ничеа, стоичаре и Сократа. Кад сам се мало упознао с њима нисам знао да ли сам себе нашао у њима или су они спонтано живели у мени, родивши се од онда када сам почео озбиљније да размишљам о себи, о животу, о људима, о врлини, о срећи, о моћи, о вољи, о снази Духа, о племенитости итд.

2. II ’85. – О сваком филозофу (или одређеном делу) мораш прво мислити из њега, па тек онда, прочишћујући њега, можеш мислити из себе. Јер ако од њега узимаш само делове, уграђујући их у себе, никад нећеш допрети до поистовећења са његовом целокупном духовношћу, које је неопходно за присно упознавање и детаљно познавање нечијег Духа. А ако ти успе да неког филозофа понекад, као неки неочекивани бљесак који много тога од‌једном осветљава, доживиш као сложену али једноставну целовитост која је сада део твога Духа, онда ће ти свака његова посебна идеја, мисао или намера, када се конкретизујућим удубљивањем спустиш до ње, бити јасна и блиска као да је твоја. То не значи да ће ти та идеја зато што личи на твоју бити драга, тако да нећеш моћи према њој да заузмеш критички став, него значи да јој много лакше можеш одредити праву вредност када ти је блиска него када није.

ТОМО

8. XI ’85. – У инспиративном разговору са изузетно обдареним младим филозофом, Томиславом, добио сам прилику да га питам да ли он може да продре до надсвести без вежбања. Када сам га раније питао нешто слично он је одговорио на занимљив начин. Одговорио је питањем: како ћеш вежбати семе? Данас ми је одговорио да је тајна добијања (нечега) у тражењу. Ако стално тражиш, са неизмерном жељом да добијеш или да ти буде дато то што тражиш, онда ћеш кад тад добити то за чим чезнеш. Тиме је казао да њега неки спонтанитет вуче ка надсвести и да му за то није потребно вежбање. Раније сам његову спонтаност поистовећивао са лењошћу, али после данашњег разоговора (са њим), изгледа да ћу почети да верујем у њу, јер сам коначно јасно осетио како га нека јака сила вуче ка вишим Духовним сферама. Он би рекао да је та сила ван њега, ја бих рекао да је у њему. Али та наша нагађања нису битна. Важно је само то да смо ми после извесне недуховношћу прожете паузе, за коју он каже да је и тада ум гледао из прикрајка, поново дошли до изванредног духовног контакта, који не само да је узвисио него је и учврстио наше досадашње споразумевајуће богатство духовних сусрета.

ОДНОС ДУШЕ, ДУХА И ЕНЕРГИЈЕ

Ako bi se reklo da duh pomoću duše opšti sa svetom, onda bi to značilo da čulnost ni malo ne može biti duhovna. Međutim, to nije tačno. Ali ipak duša u izvesnoj meri posreduje između čiste unutrašnjosti i spoljašnjeg sveta. Dok duh teži samo razvoju čiste unutrašnjosti, onda on prezire dušu jer ga ona ometa u tom razvoju. Ali kada duh hoće da se proširi u sferu energije onda on mora da izađe iz sebe (iz svoje čiste unutrašnjosti) kako bi stupio u kontakt sa Kosmičkom energijom. Mentalna praznina jeste praznina ali pošto je mentalna, ona je čisto duhovno stanje. U njoj ne samo da se ima izolacija od spoljašnjeg sveta nego se ima izolacija i od sebe. Međutim, energijska svest ne samo da nije nikakva izolacija, nego je ona upravo nešto obrnuto, uključivanje u sveprisutnost energije koja je ne samo oko nas nego i u nama. Mentalna praznina se naporom stvara i naporom održava. Čim postane spontana, ona se neko vreme spontano održava u svojoj čistoti, a zatim postaje zamagljena mentalna praznina. Energijska svest se samo u početku stvara, a kasnije se svest na osnovu obične pomisli jednostavno ubacuje u stanje energijske svesti. Pri tom ubacivanju se ima osećaj kao da Kosmička energija računa s tim da svesno ljudsko biće teži ka uključivanju u kosmičke energijske procese, tako da ga ona prihvata, obuhvata i uključuje u sebe s takvom lakoćom kao da je energijsko postojanje jedini, a ne najviši oblik (na evolutivnoj lestvici: telo, duša, duh, energija) postojanja ljudskog bića. Iako energijska svest nije ni duševna ni duhovna, ona ne bi mogla da se uspostavi bez duše i duha. Duša joj daje suptilnost doživljaja finih energijskih niti, talasa, veza i sila, a duh joj daje bistrinu i samosvest o sopstvenoj svesnoj uključenosti u kosmičku energiju.

УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ ДУХОВНОГ РАЗВОЈА

ПРЕДГОВОР

Филозофија, било да је нова или стара, најпре мора да се позабави појмовима које употребљава, ма о чему да прича. Као филозофу, просто ми је немогуће да избегнем питање шта је то уопште предговор. Треба да напишем књигу под називом „Увод у филозофију духовног развоја“, и ако ту има увода, шта ће ту још неки предговор. Ако увод некога треба тек да уведе у нешто, шта би се пре тога могло или требало уопште говорити.

Да ли су то неке опште назнаке како је књига настала, или је то предочавање неке обично у самом делу скривене намере, или је то просто прилика да се о самом делу каже нешто више, као неки поглед са стране или са одређене временске дистанце. Предговор се обично пише накнадно, када је дело већ завршено и припрема се за штампу, па сада треба нешто о њему рећи.

То је приликла аутора да и сам каже нешто о свом делу, пре него што ту улогу преузму они који то воле да раде или којима је то посао, а можда нису нарочито вични у томе. Ако тако стоје ствари, онда је изгледа предговор неко накнадно појашњавање шта се са том књигом уопште хтело, зашто се аутор подухватио посла да је напише, какве је изазове или дилеме имао на том задатку, шта је том књигом успео да покаже или докаже, ако се бавио и неким доказивањима, и да можда појасни избор теме и да образложи мотиве и подстицаје који су довели до реализације те идеје.

Пред-говор, значи управо оно што се налази пре говора, а то су мотиви, циљеви, намера, подстицаји и све оно што стоји испред тог говора, и у унутрашњем и у спољашњем смислу, ако је нешто важно, па се зато не види експлицитно у тексту. Онај ко је добар, интуитиван читалац, њему предговори нису потребни, јер он све то може да види и у самом тексту, али за писца је предговор права посластица.

Ова књига има врло једноставну предисторију. Идеја је дошла од некадашњег ученика и садашњег великог пријатеља и сарадника, Николе Медића. Он је био један од најбољих ученика у Духовној школи, коју смо после, када је то постала општедруштвена, јавна делатност, назвали Хуманистичко- етички Покрет. Чак је заслужено имао част да буде главни уредник билтена тог Покрета. Мало по свом таленту, мало под утицајем те школе, уписао је и касније завршио филозофију, и то му је био најпаметнији потез, јер је тако добио ширу слику о томе шта је филозофија и прилику да се активно укључи у процес филозофског стваралаштва. Касније се преселио у Лондон, па смо на неколико година изгубили комуникацију, али када смо се поново срели, разговор је био поново инспиративан и динамичан, са пуно креативних увида и аргумената, као да није ни било паузе.

Када је прочитао моју књигу ” Духовна биографија академика Михаила Марковића“, само је прокоментарисао да је све то лепо, али да би сада било право време да напишем своју Духовну биографију, у смислу да се види права филозофија. Та књига је објављена 1996.године, а тек 2001.године сам објавио књигу “ Духовни дневник као нови метод филозофије“. Та књига је избор текстова из Духовног дневника који треба да покажу, како сам то тамо рекао, да нова филозофија није дело чаробњака, него да је спонтано изникла из најбољих токова западне филозофије и источне Духовности. Никола је добио ту књигу, али се изгледа није много удубљивао у њу, пошто није износио неке коментаре, ни позитивне ни негативне, или ја то не знам, пошто се тада дуго нисмо виђали.

Међутим, када смо се поново видели, после више година, он се поново заинтересовао за моју филозофију, па сам му послао свој тада необјављен спис који сам писао 2003.године и који сам назвао “Езотеријски корен филозофије“. Ту сам са висине некога ко је већ написао 18 књига те нове филозофије, писао о томе шта је права филозофија као љубав према мудрости, и шта је код великих филозофа добро, што треба очувати и развијати, додуше на други, оригиналан начин, а шта је погрешно и лоше, што просто треба напустити као странпутицу у филозофији, која није у Духу филозофије или која се не уклапа у идеал или идеју филозофије. Ту сам говорио о Питагори, Платону, Аристотелу, Канту, Фихтеу, Шелингу и Хегелу, као главним играчима у филозофији, код којих осим нечег погрешног и лошег, чега мора да има свуда, има и много тога великог у филозофији. Кроз све то сам пролазио са лакоћом неког ко је са њима у Духовном сродству, па лако види и њихове добре и лоше стране, а све их некако гледа кроз призму своје већ изграђене филозофске позиције, као што је Хегел у својој „Историји филозофије“ писао о својим претходницима; с том разликом што је Хегел ипак хтео да прикаже њихову филозофску позицију у целини, додуше схваћену из своје перспективе, док сам ја ловио само њихове главне идеје и на њима искаљивао своју Духовну надмоћ некога ко сада све то боље види него они из своје у себе затворене и зато ограничене позиције. Развој Духа и идеја иде баш на тај начин, да се нечија ограниченост својом позицијом из неке другачије, шире, више или дубље перспективе боље види, па се она пробије и тако се крене мало даље. Наравно, богатство филозофије је што о њој сваки филозоф може да има неке своје идеје, шта би она требало да буде, тако да ни ја не дајем себи за право да је моја позиција апсолутно истинита.То је просто моје мишљење, базирано на мом Духовном искуству и увек треба озбиљно размотрити и аргументе који не говоре томе у прилог.

Тако се десило да сам у претходних неколико месеци припремао за штампу две књиге из периода када је била активна та Духовна школа, од 1984. до 1991.године, у којој је Никола водио главну реч. Иако није био велики практичар, јер није долазио на тренинге медитације, у разговорима је био најинспиративнији, и за мене и за остале, причајући креативно и занимљиво о многим темама. Те књиге су “Морално образовање и васпитање“ и „Мудрост младости“. И у једној и у другој књизи постоје Николини радови из тог периода када је био тинејџер и просто сам пожелео да га информишем да ће то ускоро бити објављено, па сам га потражио и испоставило се да више није у Лондону и да је сада у Београду. Тако смо поново почели чешће да се виђамо, и иако се он правдао да није у некој спекулативној фази, разговори су нам поново били изванредни. Шта би тек било да јесте у тој фази. Он има неку чудну моћ деловања на мене, да у мени пробуди оно најбоље код мене, као да је он мој Духовни учитељ, а не ја његов. То показује исправност моје идеје из те нове Филозофије Духовног развоја, да нема више круте поделе на учитеље и ученике. Свако је свакоме и учитељ и ученик. Учитељ који не учи од својих ученика није учитељ, јер не уме да учи, да напредује. Ученик који нема чему да научи своје учитеље није ученик јер не зна да размишља, да постави добро, право питање.

Никола је књигу “Езотеријски корен филозофије“ изгледа озбиљније читао од “ Духовног дневника“ и то је одмах показао. Никако му се није свидела идеја да филозофија има у себи нешто езотеријско, затворено за ширу јавност. Позивао се на умност и општост филозофије, да она треба да открива и износи опште и универзалне истине које су доступне свим људима, јер сви имају умску способност универзализовања. Иако сам помислио да или није читао „Духовни дневник“, или га није разумео или га је давно читао, па је заборавио, поставио сам се као да та књига и аргументи у њој нису важни или да уопште не постоје, па сам се упустио са њим у дискусију о томе са позиције неког ко о томе ништа није објављивао. Нисам хтео да потежем ни оне аргументе које знају и птице на грани, додуше филозофске птице, односно сви они који су бар мало студирали историју филозофије, а то је да је Питагора имао егзотерични и езотерични вид обуке. Они који би тек дошли у његову школу не би смели да га виде пет година, и само би слушали нека припремна предавања. Права обука је почињала тек после тих пет искушеничких година. Они који покажу да су за то заслужни, могли би да слушају нека виша, езотерична учења. Слично је било и код Платона. И он је имао градацију знања и по плану је преносио онима који могу то да схвате. Платон је чак отворено написао да своја највиша знања никад није написао и да то никад ни неће бити записано. То је само усмено преносио најталентованијим ученицима. Чак је и Аристотел у Ликеју преподне држао предавања за ужи круг ученика, о филозофији и науци, а поподне би дозвољавао да се окупи шира публика, па би причао о реторици, политици и томе сличном. Један од важнијих аргумената, о којем нисам нигде раније писао, па заслужује да се о њему нешто каже је да је филозофија део Духовних борби између Добра и зла у Космосу, али и у људском роду, и да постоје знања и вештине саме мудрости које су на страни Добра, које не треба обелоданити свима јер може да их злоупотреби неко ко је на страни зла.

То је све било у јануару 2019. године и онда је настало затишје.

Није било одговора на моја питања, али његова мисаоност је вредно радила. У међувремену сам му послао и ту књигу “Морално образовање и васпитање”, да редигује свој текст, односно билтен Хуманистичко-етичког покрета, и он није био лењ, па је прегледао целу књигу, и оне делове које сам ја писао. И онда се десило чудо. Када смо се следећи пут, 10. фебруара 2019. године видели, са мојом намером да га иницирам у још један део езотеријске Духовности, коју ја називам Духовна Астрологија, или просто Астрологија Духа, он је два сата одуговлачио тај разговор убеђујући ме да напишем неки системски преглед моје филозофије, јер је овако све некако разбацано и неповезано и просто не може да се види шта све ту има. Признао је да је то нека нова, можда и велика филозофија, и да му је драго што је део свега тога, али да он не може да јој уђе у траг и да би било добро да у једној књизи систематизујем своје идеје и да тако омогућим филозофској јавности да се упозна са том новом филозофијом и да пружим могућност да све то буде јасније, прегледније и да неко онда то може и да критикује.

Разговор је био занимљив и инспиративан. Одавно већ мислим да о тој новој Филозофији Духовног развоја немам са киме да причам, да то никога не занима, чак ни филозофе, јер оно што је у томе ново није у домену њиховог интересовања. И оно што је старо је превише компликовано и неразумљиво, да би се ту сада убацивало нешто ново. Било ми је драго да се неко интересује за ту филозофију и ма колико нисам у почетку био спреман да тај предлог схватим озбиљно, да напишем неку нову књигу о тој новој Филозофији Духовног развоја, спремно сам ушао у одбрану става да тај пројекат нема много смисла, јер циљ те нове Филозофије Духовног развоја није да нешто појашњава, него баш да многе теме и увиде остави у полузагонеткама, да би некога натерале да мисли. Ако хоћеш бисере, мораш мало да се потрудиш и прво дубоко да зарониш, а онда и да се помучиш да отвориш шкољку која пружа природни отпор. А сада одједном неко тражи од мене да ја за друге роним и износим им бисере надохват руке. Чак и ако занемаримо оно Исусово : ”Не бацајте бисере пред свиње”, та идеја да пишем неки приручник за поједностављивање те нове Филозофије Духовног развоја ми се уопште није милила. Спремно сам стао у одбрану става да је неумесно, а можда и немогуће временски след развоја Индивидуалног Духа по фазама и циклусима преформулисати у хоризонтални, невременски проток мисли и идеја о томе, и да би то било као да од некога ко је направио Ајфелов торањ тражите да вам прикаже скице и нацрте тога, да би имали потпунији доживљај те грађевине. Сматрао сам да је оно што је написано у 18 књига, иако није логички систематизовано, ипак један кохерентан временски систем, јер испред сваког записа стоји датум и да је све то нека целина за себе која треба да се чита и истражује и онда ће много тога бити јасније. Чак сам сматрао да ту има и превише текста, и много високих и дубоких увида о стањима, процесима и фазама развоја Духа, па и о самој мудрости и да је то сасвим довољно од мене.

Никола је у циљу убеђивања посегао за једним аргументом који је веома живописан. Рекао је :’ Ајде замисли да се прочује да си написао нову филозофију и да те позову на свеучилиште у Ријеци да један семестар одржиш курс из те твоје филозофије, како би ти то предавао, по ком програму.” Ја сам га погледао и само рекао: ” Па ти уопште не разумеш о чему се ту ради. Држао бих курс исто као што сам водио разговоре са вама када сте били средњошколци. Одабрао бих неке важне теме из те филозофије и о томе бих разговарао са њима, без екс катедра предавања, и уз то би сви заједно радили неке духовне вежбе.” То му је онда било јасније јер је прошао кроз то, али није одустајао. Знао је шта хоће и то је успео да изгура.

Још у току разговора сам по навици добре намере да се усклађујем са неким почео да размишљам да ли је то стварно потребно и да ли је уопште мудро бавити се тиме ако је очигледно у супротности са неким начелима те филозофије, конкретно да филозофију не треба исказивати систематски, него фрагментарно. Али, Никола је био упоран, стално ме враћајући на питање форме, прегледности и боље оријентације у тој новој филозофији, тако да сам после једно сат времена убеђивања почео да попуштам и да сам почињем да увиђам да предлог о јасноћи уопште и о јасном распореду тема, циљева, појмова и достигнућа те филозофије уопште није лоша идеја. На крају сам рекао да разумем шта тражи од мене, да направим мапу те нове филозофије, и да неко ко хоће да се упозна са том филозофијом, прво узме ту књигу, па онда проучава остала дела. Додао сам да би то било као када ја отпутујем у неки нови град и одмах купим мапу града, да видим где је музеј, где су храмови и оно што ме интересује и тако се онда боље сналазим у читавом граду. То поређење је било знак да је победио и да ћу покушати да у прегледнијој и систематичнијој форми него што то иначе радим, напишем књигу о новој филозофији. Не могу да гарантујем да ће после тога много што шта у тој филозофији бити јасније, јер је то ипак права филозофија, која има неке своје природне нејасноће за мисаоно неразвијене људе, али ће свакако бити више повезивања и неке нове аргументације која ће се можда некоме допасти. Ако ова књига има неку сврху, онда је то да вас као неки духовни водич проведе кроз највише врхове Западне и Источне духовности, да бисте схватили да је филозофија као ДУХОВНОСТ ИЗРАЖЕНА У МИСЛИМА не само љубав према мудрости, него и краљица Духовности, а не краљица наука.

Контактирајте ме за даље информације

Клик за слање мејла