Филозофија науке и научна филозофија

Главна функција филозофије науке је да науку мало отрезни, онолико колико је то могуће. Главно оруђе којим се филозофија при томе служи је њено свето усмерење да у све сумња, па и у методе и резултате научног истраживања. За филозофијом науке није било потребе док је наука била под окриљем филозофије. Од Бекона па на даље, у Новом веку је филозофија била толико срасла са науком да су научници своје научне радове називали филозофија природе, а филозофи попут Декарта, Спинозе и Лајбница су хтели да од филозофије направе неку аксиоматску науку, по угледу на математику.Та занесеност науком је филозофе држала све до Хегела и Маркса. У Немачкој класичној филозофији је био општеприхваћени тренд да се филозофија третира као наука, у смислу да се њоме открива и изражава нека истина.У то време се наука није толико осамосталила са својим посматрачким експериментима, да би филозофи попут Фихтеа И Хегела схватили да им није место међу научницима. Зато су они своја филозофска дела увелико називали наука овога или наука онога,Увод у учење о науци, Састав скромне науке, Систем теорије морала према принципима теорије науке код Фихтеа, па Наука логике, Наука феноменологије духа код Хегела.

Касније је код Хусерла васкрсла та потреба да филозофија има нешто чврсто као наука, и отуда код њега онај проглас, филозофија као строга наука. Свако би волео да оно што он мисли или пише буде озбиљно схваћено. То је природно, али нешто може бити озбиљно схваћено и ако није наука.

Филозофија науке се развијала на том таласу, да када се наука у XX веку баш одвојила од филозофије,т врдећи да је експериментално толико ојачала да су њене тврдње и теорије скоро потпуно истините јер су поткрепљене емпиријским доказима, филозофија се као остављена и напуштена невеста осетила мало увређено, па се прихватила посла да науци покаже да није баш тако, да у њој није баш тако сјајна ситуација као што она то жели да прикаже. Главна мета филозофије науке или филозофске критике науке су биле најпре теме аналитичко семантишке природе, да терминолошки наука не стоји баш најбоље, што су знали још Хајзенберг и Де Брољи. Касније се као омиљена тема наметнуло питање методологије науке, односно којим методама се користи наука да би дошла до истине, шта је то уопште научна истина  и самим тим у чему се састоји специфичност науке у односу на филозофију или идеологију, односно шта је уопште наука. Још касније су се преко идеје херменеутике отворила питања разлике природних од друштвених наука. Иако су творци тог правца користили термин духовне науке, овде то нећемо рећи тако, јер то о чему они говоре просто нису духовне него друштвене науке. О Духу нема никакве науке. О Духу има само неке филозофије, теологије, или Духовног искуства израженог у мислима, од чега може да се прави нека теорија, мада и не мора, али нема науке.

Они су се ту мало излупетали, јер су као главну разлику нашли то што се у природним наукама користи објашњавање, док се код друштвених наука као метод користи тумачење и разумевање.То је као када бих ја рекао да је главна разлика између фудбала и кошарке у томе што се у фудбалу више користе руке, јер њима мора да се замахује да би се трчало за лоптом, а у кошарци се више користе ноге јер се нон стоп трчи напред назад. Као што би ту неко одмах питао, зар у фудбалу нису важније ноге, јер се њима шутира лопта, а у кошарци руке, јер се њима води лопта и њима се убацује лопта у кош, ја бих могао да питам како објашњавање може да се одвоји од тумачења и разумевања, када је све то заједно један ментални акт или чин. Како неко нешто може некоме да објашњава ако не разуме шта прича или шта пише и ако не протумачи детаље онога о чему саопштава. Али тако  је то са академском филозофијом. Многе се ту глупости провуку, а да нико то не примети, јер не разуме о чему се ту ради, па не може ни другима то да протумачи и објасни.

Гледано историјски, филозофија науке је наставак филозофских дисциплина, теорије сазнања и теорије значења. Када се наука одвојила од филозофије, тврдећи да је за њу суштинска нова метода проверљивости, тзв експеримент, чега нема у филозофији, она се самим тим одвајањем наметнула као нови предмет филозофије. Филозофија се више није уопштено бавила питањем шта је истина, да ли је она нешто објективно или субјективно, или мало једно мало друго, како се долази до сазнања, или који су критеријуми истинитих судова, затим анализом значења термина у судовима који претендују да буду истинити итд, него се посветила тим питањима онако како их наука третира. Ако је наука тврдила да је у нечему боља од филозофије, јер она може експериментално да провери своје научне исказе и судове, и да тако дође до објективне истине, док филозофија то не може, филозофија је морала да одговори на тај изазов својим најјачим оружјем, критичким испитивањем да ли је то баш тако како наука жели да мисли.

Наука се није одвојила од филозофије сама по себи. Томе су кумовали сами филозофи XVII века, такозвани емпиристи, који су тврдили да је свако знање по природи искуствено, и онда је Бекон први дао идеју о новом правцу развоја људског знања кроз увођење експеримената, или искуственог проверавања онога што се предпоставља, или што се мисли да се зна. Парадокс је за да су за саму науку више учинили они који су међу филозофима тог времена били у супротноим табору, који се звао рационализам, јер је сматрао да се до најважнијих и највиших знања о природи и свету може доћи само разумом, не и анализом искуства. Иако су и  Декарт и Лајбниц били рационалисти, они су имали више научних открића него филозофских идеја и теорија, тако да се можда могу пре третирати као научници у модерном смислу речи, него као филозофи. С друге стране, они који су филозофски заступали идеју да се знање стиче искуством и искуственом провером, као што су били Бекон, Лок, Хобс нису имали храбрости или талента да се упусте у научне експерименте које су толико хвалили. Можда је то баш због тога што они који нешто пропагирају и у теорији се за то силно залажу, не морају  у пракси то да раде да би доказали исправност своје теорије, мада би било логичније да је баш тако. Док они који тврде супротно имају потребу да се опробају и у ономе што сматрају нижим обликом сазнања, да би видели колико  је супротна страна у праву.

Кант је, како се обично тумачи, успео да измири та два супротна становишта, емпиризам и рационализам,с војим критичким трансцедентализмом, да су у процесу сазнања битни и разум и чулно  искуство, али тиме се није много добило јер се прво искуство и ту видело као само чулно, а не и као НАДЧУЛНО искуство, а као друго разум се само ставио у службу чулног искуства, при чему се уму одузела моћ да било шта сазнаје, јер нема чулну верификацију, тако да је Кантова Критика чистог ума само један лукави тријумф емпиризма, који на срећу  његови непосредни наследници нису превише озбиљно схватили.

Фихте,Шелинг и Хегел нису сматрали да знање мора имати чулну потврду, да би уопште било знање, јер су били прави филозофи, у смислу мислиоци и духовни људи, не у смислу и духовни практичари, као Питагора  и Платон. Међутим, оно што је занимљиво, то је да чак ни они нису могли да се одупру научном духу свог времена, када је  сама наука била у процвату, јер је то већ била друга половина XVIII и прва половина XIX века, и када су и међу филозофима били све јачи захтеви да и филозофија по  угледу на науку мора бити неко утемељено, чврсто и стабилно знање које се индуктивно изводи из почетних премиса, које су као  нека врста аксиома у логици и математици. Тако се и филозофија претворила у неку обавезу да се нешто из нечега изводи, да се доказује неким чврстим аргументима које нико не би могао да побије ако хоће да мисли доследно и то је оно што ја зовем научна филозофија. То је могло да постоји само у оно време када се наука још није толико опскрбила техничким средствима за сложено постављање услова у којима ће се спроводити научни експерименати, тако да још увек није постојала јасна граница између науке и филозофије. Прво су емпиристички филозофи захтевали нове критеријуме и методе сазнања, од којих је кренуо импулс ка настанку науке, а који се сами нису бавили науком, па су онда рационалистички филозофи као главни метод сазнања узимали разум и само размишљање, да би се сами бавили научним истраживањима, експериментима и научним открићима, па је онда дошао Кант код кога се није ни знало шта је наука а шта филозофија, да би после њега филозофи класичног Немачког идеализма сви до једног мислили да су велики научници, а да су од науке у модерном смислу били далеко неколико светлосних година.

То питање сазнања, или још дубље, шта је истина, иако је примарно филозофско, науку прати као њена сенка од које не може да побегне.

Филозофија је изнедрила објективистичку, субјективистичку и дијалектичку теорију истине, која некако интегрише оне две, и наука, ма колико се трудила да остане несвесна себе и онога што ради, мора да се одреди према том питању. У класичној физици се сматрало да је свет онакав какав је по себи и да је задатак научника само да открије те објективне законитости и да је тиме стечено неко ново знање о објективном свету. На тај начин је класична физика некритички, по неком моделу здраворазумског размишљања прихватила филозофску објективистичку теорију истине. Када је квантна физика отрила да се при мерењу неких квантних феномена битно мења резулат истраживања и да посматрач некако мистериозно учествује у томе какав ће бити тај резултат, онда су ти експерименти довели у први план субјективистичку теорију истине, која каже да је истина увек само оно што ми знамо о природи и свету, а не оно што се неоткривено налази тамо негде у том свету. Појам света овде није теоријски заснован, јер се у књизи говори о Универзуму ,али сада је прилика да кажем да ћу појмове природа и свет понекад користити као синониме за појам Унивезума, јер су мање рогобатни, и некао су питкији и нежнији, лепши за очи и уши ,а немају битно различито значење. Ако би хтели да се цепидлачимо, могло би да се каже да свет може да се схвати и као само људски свет, а природа само као нецивилизацијски дотакнут део планете Земље, али у смислу старих филозофија природа и свет су били појмови који су означавали све што постоји, дакле оно што би сада назвали  Универзум.

Она трећа, диљалектичка теорија истине се приписује Марксу, али на погрешан начин. Не зато што Маркс није био марксиста него зато што је Маркс с једне стране добро схватио принцип Хегелове дијалектике, да се ту ради о некој синтези и некој динамици која напредује ка неким вишим квалитетима, али није разумео оно најважније, да је циљ онтолошка, а не људско историјска категорија и да решење за теоријска питања није друштвена него Духовна пракса.То значи да дијалектика није у сукобу са класичном античком метафизиком, него да треба да се схвати као унапређење те метафизике, или као њена конкретизација.То Маркс није знао, па онда ни његови следбеници, али они су наследили од Хегела идеју да филозофија треба да буде наука, па су се спуштањем у историју и економију умногоме приближили том идеалу. Али онда је њихова дијалектика ипак по питању теорије сазнања или гносеологије остала површна. Ту се синтеза субјективистичке и објективистичке теорије истине тражи простом релативизацијом. У том смислу, Академик Михаило Марковић у својој књизи Филозофски основи науке, у којој исцрпно говори о односу  филофофије и науке, о филозофским питањима везаним за науку уопште, на 11 страни каже:” Један покушај да се пронађе неко синтетичко решење које превазилази обе крајности,субјективизам и објективизам, задржавајући при том њихове добре стране, представља дијалектичко- хуманистичка концепција истине, која се може формулисати на следећи начин. Истина је људско сазнање које релативно адекватно одговара објективној стварности”. Наравно, Михаило Марковић, као мудар човек, у даљем тексту схвата да је проблем са таквом дефиницијом што се објективна стварност тумачи преко појма истине, а истина преко појма објективне стварности, и да се у крајњем резултату тиме ништа не добија. Проблем је у томе што се у оном делу те синтезе која хоће да очува објективизам, кроз појам објективне истине претпоставља појам објекта који је насупрот људског субјекта. Међутим,изгледа да не постоји никакав објекат него само СУБЈЕКАТ и СА – СУБЈЕКАТ, било да се оно прво схвати као Универзум, а друго као човек или обрнуто.Сва научна истраживања у савременој физици, нарочито у квантној дијалектици ,говоре у прилог тога да Универзум није пасиван објекат за наше посматрање него да на неки мистериозан начин учествује у том процесу посматрања. Не само тако што се другачије понаша када на неки чудан начин зна да је посматран, него што можда и  Он нас посматра, а да ми тога најчешће нисмо свесни. На тај начин је квантна фитика утицала на филозофију науке, да је изгледа субјективистичка теорија истине ипак доминантна, и да појам објективности дијалектички интегрише тако да  оно што је ту објективно могу бити само природни закони, у смислу да су општеважећи, што не значи да нису субјективни, у смислу да нису производ Духа универзума. Природни закони јесу објективни, јер важе за све посебне класе предмета и за све ситуације на које се тај закон односи, али већ смо рекли да су природни закони, као закони, нешто интелигибилно, нематеријално, дакле, у ширем смислу нешто Духовно, а то значи субјективно.