Медитација
О МЕДИТАЦИЈИ
Медитација је не само непосредни контакт са временом, него и са вечношћу. Кажу: “ ух, како време брзо пролази“. То је зато што не медитирају. У почетку медитације, време споро пролази, зато што сама Свест постаје непосредно временита, јер се има Свест о сваком делићу трајања времена. У каснијој фази медитације, време уопште не пролази, јер га тада ни нема. Сваки контакт са садашњим тренутком је контакт са вечношћу. Све је у суштини увек исто као што је и сада, Савршено.
10. IX ’86. – Медитацију може да вежба самостално, изван групе, само онај са безгранично јаком вољом. Због користи коју медитација има за психо–физичко здравље, њу треба учинити доступном великом броју људи. Због тога је најпре треба институционализовати, односно увести у школе, универзитете и томе слично, а затим треба је поједноставити, односно ограничити на најдуже вежбање од пола сата, јер је претпоставка да и најнеобузданији човек може пола сата да буде миран. Прилагодити медитацију великом броју људи значи од нечег најозбиљнијег направити играрију, али ако већина људи помоћу медитације никад неће моћи да достигне виша Ментална стања, Просветљење или натприродне моћи, то није разлог да помоћу скраћене медитације ти људи бар мало не ублаже психичку напетост и бар мало не ускладе своје биоенергијско стање. Јер, иако је медитација од пола сата превише кратка, она ипак може да помогне саморегулацији организма. Уосталом, боље је да људи свој организам бар мало учине отпорнијим него да га потпуно пасивно препусте разним штетним зрачењима и утицајима. Многи млади људи се не противе да у групи медитирају од 15 до 30 минута, или чак то воле, док се сами никад не би сетили да медитирају ни два минута. Ту позитивну страну људске поводљивости треба паметно искористити. То не значи да на медитацију треба присиљавати и онога ко упорно одбија да и тих 15 или 30 минута буде миран, опуштен и сконцентрисан.
19. IV ’87. – Медитација може бити и Ментална и Енергијска, али може бити и Ментално–Енергијска. У првом случају се управља Свешћу и подсвешћу, у другом случају енергијским процесима у телу и око тела, а у трећем случају и једним и другим истовремено. Та истовременост је изузетно ретка јер се јако тешко успоставља.
Она је јединство Менталне Пунине и Менталне Празнине која није само у Свести, него у читавој Менталној структури. Ментална Празнина је код почетника само у Свести. Што се више увежбава и што се дуже задржава у Свести, она све више прожима читаву Менталну структуру, укључујући и подсвесни, а не само Свесни вид те структуре.
09. 05. 88 Енергијска Медитација се разликује од Концентрације по томе што она мора имати неке елементе Транса, док се концентрацијом може постићи потпуно нетрансни ефекат: тотално избистривање чулне перцепције. Под Трансом подразумевам продубљено, и помало вртложно или вибрационо замагљење Свести. Постоје разни облици Медитативног Транса, али ако нема бар мало од тог Трансног стања, нема ни медитације. У том смислу, рецимо, Енергијска Свест и Визуелизација (осим ако не постане толико фуриозна да провоцирањем вртложне енергије може да има елементе транса) нису медитативна стања, док су Енергијска Празнина и Мождана Струја типична медитативна стања, јер се њиховим константним продубљивањем најсигурније може стићи до тоталног Транса.
О БУДИНОМ ИСКУСТВУ
Буда и није био толико наиван што није ништа записивао. Да је нешто записивао, сада би свако могао да га критикује, а овако му нико не може ништа. Шта год му неко, захваљујући записивању његових ученика, замери, он би могао да каже да то никад није рекао. То је толико лукава да је скоро савршена моћ: деловати на све остале, а не допустити никоме да било шта каже о теби.
ПРЕДГОВОР
Не знам зашто људи на Западу не воле НИШТАВИЛО. Када их чујем како о НИШТАВИЛУ говоре као о нечему безусловно и апсолутно негативном, увек се питам шта фали НИШТАВИЛУ или шта је то у њему толико лоше када га се сви гнушају. Не схватам зашто је људима толико потребан Aпсолутни Смисао, по коме живот има смисла само ако је уклопљен у неки шири смисао. Не знам да ли је то из људске егоцентричне потребе за самонадувавањем, да би се повећала сопствена вредност у својим нескромним очима или просто зато што немају моћ да усправно егзистирају изван неког обухватнијег смисаоног система. Човек је у ту сврху, да би одагнао НИШТАВИЛО од себе, извео највиртуознију самопревару, јер је пристао да се лицемрно покори и падне на ноге пред Богом, кога је у ствари измислио само да би себе уздигао из прашњаве пролазности у блиставу вечност. Али, људи, како не схватате да вам све то није потребно? Бог није тај који даје смисао. Ако постоји нешто слично Богу, онда у томе нема ни телеологије ни морализма, већ само МЕНТАЛНЕ ФИЗИКЕ. Идеја о телеолошком и моралном Богу је само један од људских покушаја да обезбеди себи толико жељени апсолутни смисао. Као што свака превелика страст прелази у своју супротност, тако је велика страст за апсолутним смислом произвела бесмислену идеју о свемоћном, свезнајућем и добром Богу. Бог не може да постоји као кохерентно биће изван света, већ само као ОДНОС различитих нивоа Свести у самом свету. Зато оно што би се могло звати Богом не може људима донети апсолутни смисао.
Одбојност према ништавилу се психолошки може објаснити страхом од бесмисла, али тај страх не зна да НИШТАВИЛО само у логичком смислу може да се поистовети са бесмислом, док у менталном смислу или са становишта СВЕСТИ, постоји једно стање свести које је колико изван смисла, толико и изван бесмисла. Ко је чешће или дуже непрекидно боравио у таквом стању свести, у коме се брише потреба за апсолутним смислом и страх од бесмисла, не види у НИШТАВИЛУ ништа лоше. Али, то могу само они који усаврше МЕНТАЛНУ ПРАЗНИНУ, или како се то популарније каже, који достигну НИРВАНУ.
Тако говори ДУХ, НАДСВЕСТ, кроз које је говорио и БУДА, док је души, обичној Свести заиста неопходан Апсолутни Смисао, и она га пре или касније открива кроз веру у свезнајућег и племенитог БОГА, који за душу реално постоји, иако за Дух, Надсвест може и да не постоји као нешто спољашње.
ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО ИСТОКА И ЗАПАДА
ПОСЛЕ ХЕГЕЛА, ФИЛОЗОФИЈА ЈЕ КРЕНУЛА КА ДУШИ. ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ОНА ВРАТИ КА ДУХУ, И ПРЕКО ЊЕГОВОГ НАЈЈАЧЕГ ОРУЖЈА – КОНЦЕНТРАЦИЈЕ, ДА КРЕНЕ ЈОШ ДАЉЕ – КА ЕНЕРГИЈИ.
ПРЕДГОВОР
Питање какав однос је могућ између филозофије и Енергијских Моћи, неодвојиво је од питања зашто се досадашња западна филозофија, осим код Питагоре, није нимало интересовала за те моћи, већ је препуштала то подручје науци, односно парапсихологији. Некада су људи природно боравили на нивоу енергије, или тзв. Самбогакаје и телепатски су комуницирали; могли су мислима да покрећу тешке предмете, да левитирају и да раде разне ствари које сада сматрамо чудима. Ако се филозофија бави личним и духовним развојем, зашто се не би бавила и енергетским развојем, или развојем и тих способности које у потенцијалу постоје код свих људи, јер је то наше заборављено знање. Као што је рекао Платон : „Знање је сећање.“, па ако треба нечег вредног да се присетимо , онда је то сигурно знање о осећају и управљању енергијом.
Што се тиче односа филозофије и Ментално–Духовних моћи, досадашња западна филозофија није у том погледу пуно заостајала иза источне филозофије јер су највећи западни филозофи имали развијену једино Ментално–Духовну моћ тако да су своју филозофију прожели тим обликом моћи. Међутим, осим Питагоре, ниједан од великих западних филозофа се није интересовао за Енергијске Моћи, тако да је нормално што западна филозофија није дошла у додир са њима.
Други разлог је удео мисаоности у тим облицима моћи. У Ментално–Духовној моћи мисаоност има значајну улогу. У Енергијској Моћи главну улогу има енергијска концентрација, док мисаоност у форми ментално–енергијске афирмације има само споредну улогу. Будући да је мисаоност главни субјекат и објекат истраживања у западној филозофији, Ментално–Духовна моћ као моћ којој је мисаоност блиска, нашла је место у тој филозофији, док је Енергијска Моћ као моћ која је споља гледано (споља у смислу оних који се не баве Енергијским Моћима или у смислу оних којима није важно мисаоно изражавање доживљаја, дилема, открића и достигнућа на путу до тих моћи) удаљена од мисаоности, и тако није ни могла да се избори за адекватан третман у западној филозофији.
Зато западна филозофија ту досадашњу грешку може да исправи једино тако што ће неки (у географском смислу) западни филозоф имати наглашену Источњачку Духовност, тако да му неће главни циљ бити стицање знања и досезање Истине, него ће му основни циљ бити тотално усавршавање свих димензија свог бића, и физичке и душевне и Ментално–Духовне и Енергијске, при чему ће на свом путу самоусавршавања, захваљујући својој оријентацији ка вежбању, једном доспети у сферу енергије. Доспевши у сферу енергије, он ће јачати и енергијску концентрацију, а тиме ће развијати и Енергијске Моћи. Пошто је као филозоф већ навикао да мисаоно уобличава све што се у њему дешава, он ће то чинити и са својим енергијским доживљајима и достигнућима, тако да ће то у облику енергијског дневника, као мисаона форма енергијског доживљаја и развоја, постати нова филозофија или нови облик мудрости, ЕНЕРГОСОФИЈА.
Та нова филозофија ће бити унутрашња синтеза, а не механички спој западне и источне филозофије, зато што ће њу стварати филозоф који не само да одлично познаје досадашњу западну и источну филозофију, него који у себи природно носи све оно што је најбоље у тим филозофијама. Хегелова мисаоност, Ничеов мисаоно–интуитивни занос са Запада и беспрекорна моћ менталне и енергијске концентрације са Истока, што је истовремено и најбоље у тим филозофијама и духовним традицијама. То не значи да у западној филозофији нема нимало менталне концентрације (енергијске концентрације нема) или да је у источној филозофији мисаоност на ниском степену развоја. То само значи да је Хегел по мисаоности и Ниче по мисаоно–интуитивном заносу далеко надвисио све мислиоце са Истока, док су с друге стране духовни учитељи са Истока у менталној концентрацији (о енергијској да и не говоримо) далеко надмашили све велике духовне људе са Запада. Само онај ко је обдарен оним што је овде означено као најбоље у тим филозофијама, може да ствара нову филозофију, која би била прва СВЕТСКА филозофија, јер тиме што би била унутрашња синтеза источне и западне филозофије, не би припадала ни Истоку ни Западу, него Свету у целини.
Суштинска разлика између филозофије и религије је у томе што филозофија може да поднесе вечно кретање и променљивост света, док религија не може да нађе спокојство у тој нестабилности, па зато тежи да заустави свет, увијајући га у неку шематизовану догму у којој је све увек исто, тако да нема кретања и промене, а ако има кретања, онда је то само кретање у круг или по увек истим стазама. Зато религија не трпи мисао, односно филозофију, јер мисао увек тражи нешто ново, а према религији нема ничег новог, пошто Истина не би била Истина ако би јој се стално могло придодавати нешто ново. Наиме, свака религијска Истина је затворена у свој унутрашњи систем догми и веровања и свако пропуштање радознале и слободоумне мисли у тај систем, за њу представља непријатно подривање саме Истине. Зато религијска Истина саму себе чува од мисли чувеним досетљивим прогласом: веруј, и не питај ништа, јер ако почнеш да испитујеш, нећеш моћи да верујеш. Међутим, на срећу, још увек има доста људи који толико воле да испитују, да им није криво што због тога неће моћи да верују. Потреба за веровањем је велика, али код неких је потреба за испитивањем још већа.
• Поједини источњачки тумачи односа Источне и Ззападне филозофије и Духовности уопште, морају да утроше много речи да би омаловажили моћ речи (и појма) у коју верују највећи западни мислиоци. Када Хегел каже да ништа није толико тајанствено и затворено да се не би само могло отворити пред налетом продорне и проницљиве мисли, онда то нису празне речи, јер иза њих стоји безброј његових бриљантних увида који су маестрално изражени разним комбинацијама доста прецизних речи. Хегел је као највиши врх Западне мисаоне Духовности уједно за источњаке највећа препрека у разумевању синтезе Источне и Западне Духовне културе. Другим речима, не постоји ни један ововековни озбиљнији филозоф или Духовни стваралац са Истока који је мало дубље ушао у Хегелову мисаоност, тако да се све модерне источњачке критике Западне Духовности као изразито рационалистичке и интелектуалистичке, па по њима зато и аналитичке и дуалистичке, односе само на прехегелијански период. Да су ти источни мудраци попут Јогананде, Кришнамуртија, Сузукија, Вивекананде, Ауробинда, Ошо-а и осталих бар мало читали Хегела, када већ нешто од тога немају у себи, можда би схватили да мисао није само анализа и раздвајање, већ да је она у својим највишим дометима управо синтеза и сједињавање као превазилажење сваког дуализма.
Осим тога, није схватљиво како ти узвишени људи са Истока који теже Просветљењу, могу да омаловажавају мисао и реч, као њен појавни облик, пошто је јасно да је Просветљење потпуно продирање Свести у до тада магловито поље подсвести и несвесног и да се то продирање не може остварити само интуитивно, простом непосредном Свешћу, јер је таква непосредна Свест још увек на граници између Свесног и несвесног. Тек је Мисао та која може довођењем до Појма онога што је у непосредној Свести, ту непосредну Свест да одлепи од варљивог поља несвесног, учвршћујући је на престолу потпуне, Тоталне Свести, или Надсвести. Без појма, свака Интуитивна Свест, ма колико била бистра или увежбана , већ следећег тренутка се може изгубити у безграничној тами несвесног. Зато је таквим вежбачима проблем да имају континуитет или стални напредак у вежбању, па лако могу да подлегну наивном веровању у тренутно Просветљење. То се нарочито односи на зеновце.
МЕНТАЛНА ПРАЗНИНА
ПРЕДГОВОР
Ментална Празнина је такав квалитет свести који периодичним вежбањем (вежбе која се тако зове) може само да се наслути. Ментална Празнина се осваја. Све већим и озбиљнијим вежбањем се ка њој постепено пробија. Међутим, она не може постати реалан квалитет вежбачеве Свести све док јој се он потпуно не посвети, идући тотално против осећајности и памћења своје подсвести. Ма колико вежбач имао дуге тренинге (10, 12 сати дневно), ако он после тога пропусти у своју Свест оно што је било задржавано у подсвести, од таквог вежбања нема Менталне Празнине као трајног, константног, стабилног и чврстог менталног квалитета. Ако тако ради, он ће увек бити само ближе или даље од Менталне Празнине, али никад неће моћи рећи да је освојио и да му је убудуће лако да је константно одржава. То би могао да каже тек онда када дуготрајним непрекидним вежбањем из себе избаци и осећајност и памћење. Јер она Ментална Празнина која се не диже на рушевинама осећајности и памћења је само привремена. Она може да учврсти и озари Дух, али она не може да буде темељ за изграђивање непрекидне Менталне Надсвести. Зато привремена Ментална Празнина и није Ментална Празнина, или је то само оно што би, када би постало константо могло да буде Ментална Празнина. Другим речима, ако хоћеш стварну Менталну Празнину, немој само повремено да је призиваш, него се сасвим (али не за увек) одрекни осећајности и памћења и буди константно у Менталној Празнини, ма шта радио и ма где био.
ВИСИНСКА КОНЦЕНТРАЦИЈА
ПРЕДГОВОР
20.11.24. У мојим списима не постоји посебан спис који се бави само Висинском Концентрацијом. Додуше не постоји ни спис који се бави само Енергијском Празнином или Ментално-Енергијском Пунином. Али о та друга два стања Духа и Енергије сам довољно често писао у спису: „Чувар с оружјем – Енергијско усавршавање“ и у другим списима о Енеергиској Медитацији, да се из читања тих списа може доста јасно схватити о каквим стањима је реч. За разлику од тога о Висинској Концентрацији има мало записа у том и у другим списима о медитацији, па сам позван да сада то мало разјасним. То је била једна од важнијих вежби у школи медитације, и имате опис те вежбе ако кликнете Школа медитације. Опис је коректан, да своју Свест треба пројектовати негде у висину и да одозго треба посматрати себе и своје тело, као и друге који су са нама у тој просторији. Делује једноставно и јесте, ако Свест није превише везана за Душу, која је везана за чула, а ова за тело. У том случају Свест неће да се одмакне од тела. То вам може бити тест о томе у ком моду функционише ваша Свест, да ли у Душевном или Духовном, Дух није везан за тело као Душа, и ако вам је лако да своју Свест пројектујете високо изнад свог тела и да одатле гледате доле на себе, значи да се тада више Духовни него Душевни. Ако вам то тешко иде, ако вам се Свест не одлепљује од тела, значи да вам је Свест уроњена у Душевни садржај и да је не треба терати да прави такве егзибиције.
Духовна корист од такве вежбе и када се добро увежба од таквог Духовног стања се састоји у децентрализацији лажног сопства или ега. Ако сте превише центрирани у себи то значи да све гледате из себе и да у крајњој линији све прилагођавате себи, да сте ви центар света око кога се све окреће. Нема боље позиције за цветање ега, себичности, ограничености гледишта и посесивности. Да би се то превазишло, о чему говоре сви духовни правци и школе, а мало ко има тако добар метод, потребно је једноставно изаћи из себе. И то не Астрално, Астралним телом, него баш Ментално, односно својом Свесшћу. Када се то уради , када се своја Свест пројектује у висину и постане Висинска Концентрација, егоистично сопство се губи. Нема више те ја, моје, мени позиције и то је пут у слободу од себе, од својих его проблема. Остаје само чиста Свест која посматра са висине и њој је свеједно да ли је доле неко ја, или ти или они. Ако се дуже остане у таквом стању Свести, Висинска Концентрација помаже и да се развије Ментална Надсвест, о којој сам доста писао у то време, па не бих овде ширио причу о томе.
Ево једног записа из књиге :“Чувар са оружјем – Енергијско усавршавање“ из времена када сам озбиљно вежбао ту технику.
25. 07. ’88. – Понедељак, трећа смена.
Већ по ко зна који пут немам орјентацију на извршавање плана уздајући се у спонтаност. Нисам хтео да чекам 22 ч. Почео сам у 20.30. Сео сам у позу за медитацију без јасног циља са којом вежбом да почнем. Зато нисам вежбао ниједну вежбу већ сам једноставно мирно и непокретно седео пратећи динамику своје подсвести. На енергију нисам обраћао пажњу. Пратећи збивања у својој Свести која су спонтано избијала из подсвести после петнаестак минута свхатих да се налазим у стању Блаженства. То је било Духовно-Душевно Блаженство, нешто што већ дуго нисам имао у себи, тако да га нисам одмах препознао. Нисам се обрадовао том стању. Није то оно што хоћу. То је само нус-продукт вежбања. Зато сам игнорисао то стање и упустио се у Висинску Концентрацију, пошто сам препознао да би ми тај облик Концентрације сада одговарао. При Висинској Концентрацији не треба само Свест да ти буде горе а ти (као Сопство) да останеш доле, већ Свест са квалитетом Субјективности треба да буде горе, а да доле остане само твоје безлично тело. Субјективност и Сопство нису исти квалитети Свести. Субјективност је самоделатност, а Сопство је посесивност, и то не посесивност Свести према самој себи. Осећајност је велика кочница Висинској Концентрацији, јер осећајност појачава у Свести осећај Сопства и обједињује Дух и тело, тако да отежава Висинској Концентрацији да Свест одвоји и подигне високо изнад тела. Зато Висинска Концентрација, када се успостави и дуже време одржи, има фамозно ослобађајуће дејство на Душу, јер та Концентрација успева да дуготрајно прекине све Душевне зависности и превазиђе све примитивне односно приземне облике Душевне Свести. Јер када Свест као Субјективност дуже време лебди изнад тела онда та Свест и када се врати у тело и када се помеша са Душевном Свешћу има квалитет преображене Свести, која постаје независна од разних перцептивних утисака који ремете Концентрацију. Све је то Ментално-Духовни учинак вежбања, за који сам ја мислио да сам га превазишао, али по овој радости коју сам осетио када сам на неко време у потпуности постигао ту независност, могу да закључим да у томе нема превазилажења, јер се на то, ако нећу да ме стално нешто на дуже одвраћа од вежбања, морам стално враћати. Висинску Концентрацију сам вежбао до 21.30.
МЕНТАЛНА НАДСВЕСТ
26. IX ’85. – Најпозитивнији одмор од Духовних напора је онај после кога Концентрација са лакоћом успоставља сопствени спонтанитет. У стању моћне Спонтане Концентрације, коју омогућује одмором формирана страст за Медитацијом, Концентрација с толиком лакоћом тоне у Менталну Празнину или материјализовану чврстину да се стиче утисак поседовања играјуће моћи управљања свим садржајима своје Свести. Тада је Ментална Надсвест толико јединствена у својој сложености да се може разгранати у четри међусобно независна слоја Свести, од којих сваки истовремено обавља посебну функцију, при чему један слој свести може другом да се буквално супротставља, а да сви слојеви, иако врше различиту активност, сачињавају нераздвојно, једновремено јединство Надсвести. Рецимо, то се може постићи у следећој вежби: након једночасовно непрекидно активне Концентрације која се може брзо и лако усмеравати, заустављати, задржавати или преусмеравати са места на место (у телу), Концентрација се мало дуже задржи на длановима који опуштени леже на бутинама, па се дланови подигну у висину груди где се на раздаљини од десетак сантиметара окрену један према другом. Максималном Концентрацијом на простор између дланова у том подручју треба да се визуелизује неки чврсти предмет, тежине око 1 кг, који се придржава длановима како не би пао на земљу. Након десет минута јаке Концентрације, простор између дланова се толико материјализује да је уз задржавање исте снаге Концентрације потребна изузетно јака Воља која ће успети да се супротстави Концентрацијом створеној просторној чврстини како би бар мало успела да приближи дланове један другом. Тада Надсвест у исто време управља Концентрацијом која невидљивом и чврстом силом држи дланове на растојању и Вољом која хоће да савлада ту силу и да споји дланове. Када Надсвест ослаби Концентрацију и појача Вољу, дланови уз велики напор могу почети да се лагано приближавају. А када Надсвести то не одговара па појача Концентрацију, онда Воља за спајањем дланова делује немоћно. У исто време тај трећи слој Свести, који управља и Концентрацијом и Вољом, има моћ да региструје резултате свог управљања и да доноси немисаоне, дакле непосредне, интуитивне одлуке о врсти и начину управљања и о тренутку у коме ће се десити нека промена. Истовремено четврти слој Свести, који је вероватно укључен у читав тај процес, а који делује као да је потпуно изван свега тога може да говором извештава слушаоце о свим детаљима тог менталног процеса.
Дакле, Ментална Надсвест није ни стање ни процес ни функција него нарочита моћ Духа. Као моћ, Надсвест се не одређује по облику, локацији или саставу него према учинцима и начину деловања. Зато је бесмислено питати како изгледа, где се налази или из чега је састављена Надсвест, али има смисла питати шта и на који начин се њоме нешто постиже.
EНЕРГИЈСКА ПРАЗНИНА
22. 05. ’88. – Недеља, друга смена.
Од 20 – 21.25 сам се загревао за вежбање. Планирао сам да то време искористим за размишљање о вежбању, али сам, чим сам сео спонтано утонуо у медитацију. Неко време сам био у таквом медитативном стању које је истовремено и Ментално-Енергијска Пунина, и Мождана Струја и Енергијска Празнина без близине, а да у исто време није ни једно од њих посебно зато сам интуитивно одлучио да изађем из твог неодредјеног, смешаног стања, и да уместо планираног размишљања о вежбању постепено пролазим кроз сва ментално-енергијска стања која ћу увежбавати и ове ноћи, да се када почнем са вежбањем не морам привикавати неко време на свако од њих. Када сам завршио с тим, онда сам хтео да мало пажње посветим оним стањима и вежбама које нису планиране за ноћно вежбање. Радио сам мало визуелизацију енергије уз кичму, мало са Тан-тиеном и са Кундалинијем. Све то, рачунајући и прелажење преко свих вежби и стања (за ноћас) сам радио са пола снаге, пошто то није вежбање, већ замена за размишљање о вежбању. У једном тренутку сам осетио лаку доступност људских енергија, али сам хтео да останем изолован и од енергија најдражих особа.
У 22 ч сам почео са стојећом медитацијом приметио сам да сам вечерас превише мекан и обичан па сам хтео том вежбом да се учврстим. Првих десет минута енергија се није појављивала. Енергија се појавила нагло, чим сам спустио и опустио руке поред тела. Енергије је било до краја вежбе, до 22.55, али је све време била мека, без чврстине и продорности. Изгледа да када је моја Ментална структура више Душевна него Духовна и енергија је мекша и нежнија, док када је више Духовна него Душевна енергија постаје продорнија и чвршћа. Све време стајања сам осећао енергију у себи, али само као топло и благо струјање. Није било ни трага од чврсте Енергијске Укочености. Опет сам осетио огроман енергијски потенцијал стомака при задржавању даха у абдоминалном дисању. Када се надима, стомак треба да буде еластичан као растегљива опна. Када се задржи дах у стомаку енергија почиње да бургија, на површини стомака се осећа нека клизава залепљеност, као да се на стомаку одмотава “змија“, а не у кичми. Касније сам у току те Стојеће Медитације окренуо леви длан на горе, а десни на доле. Тек сам тада осетио појачану чврстину, али само у длановима, не у целом телу. На левом длану сам осетио интензивну тежину. Тада сам се сетио неких пацијената који кажу да осећају као да сам им ставио тег на неки део тела када их на то место зрачим јанг енергијом. Сада је 23.15. Још не знам која ће бити следећа вежба. Морам да испитам која ће у овом тренутку давати најбоље резултате. Када сам сео, стање у које ме је спонтаност одвукла било је Енергијска Укоченост. У том стању сам остао 15-ак минута, па сам после тога лагано почео да губим Свест. До 24 ч сам последњим силама Свести успевао да је одржим у будном стању. Био сам скоро у полусну, само сам малим делићем Свести знао да сам будан и да хоћу да медитирам. То се десило баш онда када сам самоуверено помислио да сам надјачао своју душевност, мекоћу и умор. Због тога што то није била никаква медитација у 24 ч сата сам одлучио да се мало препустим сну. Легао сам на дрвену клупу и максимално се опустио. Свест ми је услед тог опуштања нагло разбистрила. Осећао сам како ми тело благо али помало грчевито вибрира. То није било од енергије него од умора, услед страствене потребе тела за опуштањем. То разбистривање Свести је било само привремено. За десетак минута ме је прогутао сан. До 01.15 сам се више пута будио и био више у полусну него у сну. У 01.15 сам одлучио да је било доста менталног опуштања и покушавајући да наставим вежбање одмах увидех да је одмор био драгоцен јер ми се сада потпуно отворила и “разданила“ Свест. Од 01.15 до 02 ч сам у беспрекорној јасноћи вежбао Мождану Струју. То сам радио више из Свести него из мозга тако да је ту било и елемената просторне, протежуће или даљинске Енергијске Празнине. Од 02 до 03 ч сам вежбао потпуно и абдоминално дисање са задржавањем даха. Код потпуног дисања плућа треба да буду опуштена код удисаја. Ако су плућа згрчена удисај је непотпун. Потпуно дисање може да се ради на два начина. Да се при удисају увуче стомак и да се тако исфорсира средњи и горњи део плућа, иако је ваздух био и у доњем делу, или да се као код абдоминалног дисања стомак држи испупчен при чему је такво потпуно дисање само проширено (средњим и горњим делом плућа) абдоминално дисање. И један и други начин има своје предности и недостатке. Још не знам детаљну разлику у ефектима. Када се једно за другим ради потпуно и абдоминално дисање боље је прво радити потпуно, пошто за добро потпуно дисање није толико потребно абдоминално колико је за добро абдоминално дисање потребно потпуно. Од 03 ч до 03.55 сам вежбао Енергијску Визуелизацију покрета. Првих десетак минута није ишло никако, а онда је лагано кренуло. Од како је кренуло није прошло ни десет минута а већ сам осетио да ми је визуелизација боља него синоћ, а синоћ је била боља него било када у протеклих годину дана, јер је уопште нисам вежбао (мисли се само на борилачку визуелизацију). Данас ми је успевало да визуелизирам детаље, а до скоро нисам могао да повежем неколико основних елемената из визуелизације. Визуелизирао сам све: и блокове, и ударце и цело тело у нападу и ескиваже, и блок-контру, и серију и Санчин и одбрану од више противника. Осетио сам да се у визуелизацији покрета брзо враћам у ранију форму. Да то не би било само враћање на старо, последњих десетак минута сам посветио пажњу нарочито енергијском аспекту визуелизације покрета. Када сам неколико пута извео ону тајфунску визуелизацију, при потпуној Ментално-Енергијској Пунини, са много брзих, продорних, енергијом испуњених покрета, осетио сам као да улазим у транс, као да улазим у неку другу стварност. Тада сам се сетио некадашње своје теорије о борбеном трансу као једном од неколико облика транса. Сада је 05.03. Сат времена пишем шта се дешавало у протеклих пет сати. Нисам задовољан ноћашњим вежбањем. Мислио сам да ће и ноћас ићи лако, јер је ноћ мој савезник, али ово је ипак друга узастопна ноћ. Није требало да је потценим. Од 05.05 до 06.30 сам вежбао Енергијску Празнину. Сада је нисам као синоћ само додиривао већ сам могао на извесно време и да се залепим за њу. И Енергијска Празнина као Мождана Струја производи струјање енергије која се ствара у глави и одатле шири кроз тело, али у Можданој Струји има и пунине, нагомиланости енергије у глави, док у Енергијској Празнини нема те пунине и нагомиланости већ унутрашњост главе служи само као генератор који производи и одашиље струју у тело (али је не акумулира у глави). У том погледу је Мождана Струја за разлику од Енергијске Празнине слична Ментално-Енергијској Пунини, у којој се нагомиланост енергије јавља и у глави и у видном пољу екранског погледа испред себе. До Енергијске Празнине као и до Менталне Празнине може да се дође продирањем кроз своју Свест и свесним деловањем “изван“ своје Свести на своју Свест. Продирањем се кроз протежност Свести долази до близине. То је као увлачење Свести у своју жижу, у свој центар. Деловање са стране је заправо долажење до Празнине помоћу Висинске Концентрације. Када се празнина добро запамти онда се она све лакше успоставља и одржава. Најтеже је док стално бежи. Из свих ових коментара може да се закључи да сам Празнину вежбао добро. Ментална Прзанина је основ за Енергијску Празнину као што је Екрански Поглед основа за Ментално-Енергијску Пунину.
МЕНТАЛНО- ЕНЕРГИЈСКА ПУНИНА
ЧУВАР С ОРУЖЈЕМ – ЕНЕРГИЈСКО УСАВРШАВАЊЕ
21. 05. ’88. – Почео сам да радим као чувар с оружјем. За сада радим само другу и трећу смену. Тај посао сам изабрао да бих несметано могао дуже време да медитирам и да се бавим енергијским усавршавањем. Ево плана вежби.
Друга смена:
15 – 17 ментално-енергијска Пунина
17 – 18 телекинеза уз Енергијску Свест
18 – 19 стојећа медитација – Енергијска укоченост
19 – 20 ментално-енергијска афирмација
20 – 20.15 пауза
20.15 – 21.15 Енергијска Празнина
21.15 – 21.45 задржавање даха
Трећа смена:
22 – 23 енергијска визуелизација покрета
23 – 24 Енергијска Празнина и Мождана Струја
0 – 1 задржавање даха
1 – 2 Енергијска Свест
2 – 4 визуелизација, длановима са енергијом (по 30 мин), стојећа медитација (1 сат)
4 – 5 Енергијска Празнина и Мождана Струја
5 – 6 Висинска Концентрација – децентрализација сопства
6 – 7 енергијска визуелизација покрета
Убудуће ћу о сваком тренингу давати извештај, пошто се увек деси да променим редослед вежби и пошто некад неку вежбу вежбам боље а некад лошије. Улазити у узроке тих промена и квалитета ментално-енергијских стања је оно без чега се не може озбиљно напредовати.
21. 05. ’88. – Субота је тако да радим 12 сати. Стога сам три сата одвојио за читање и писање, а девет за вежбање. Због тога што је хладно одмах крећем преко реда. Почињем са стојећом медитацијом у којој се ствара Енергијска Укоченост. Почињем у 20.23. Прошло је сат времена. Стојећу медитацију сам комбиновао са (користио сам и) Менталном афирмацијом, задржавањем даха, Ментално-Енергијском Пунином, телекинезом и чи-кунгом. Приметио сам да се при чи-кунгу највише ослобађа топлотна енергија тела. У неколико наврата сам осетио велики потенцијал задржавања даха, али сам преко тога олако прешао, пошто ми је основни циљ Енергијска Укоченост и концентрација на чврстину тела и става. Када се ради чи-кунг, енергија се не нагомилава у пределу главе, као када се ради Ментално-Енергијска Пунина, Енергијска Празнина или Мождана Струја, него се равномерно распоређује по целом телу. Када се заврши чи-кунг онда на неколико минута после тога енергија тела постаје још већа, па се после тога енергија постепено повлачи и стишава, уколико се неком другом вежбом не стимулише. У 21.25 почињем са задржавањем даха. Прво сам почео са абдоминалним дисањем, али сам осетио потребу за потпуним, троделним дисањем. У абдоминалном дисању имам три удисаја у минути (5 секунди удисај, 10 секунди задржавање даха и 5 секунди издисај), а у потпуном дисању 2 удисаја у минути (8 секунди удисај, 14 секунди задржавање даха, 8 секунди издисај). За потпуним дисањем осећам потребу зато што ми је абдоминално постало непотпуно. Због тога што сам до сада имао одбојност према плућном дисању имам лошу циркулацију крви и повећану осетљивост на хладноћу. Потпуно дисање може много боље да повећа топлоту тела од абдоминалног дисања. Осим тога и за срце је здравије потпуно дисање. Када се неколико десетина минута непрекидно ради потпуно дисање онда се испред груди ослобађа велика количина топлотне енергије, а у плућима се, чак и када се издише, осећа велика испуњеност неком фином и еластичном енергијом. У 21.55 сам направио паузу од 15 минута да се јавим у центар (диспечеру) и да запишем све ово. У 22.10 настављам са удисајем на једну. а издисајем на другу ноздрву која се зове Нади шодана (ритам 5-5-5). За разлику од абдоминалног и потпуног дисања ова вежба мора да се ради са визуелизацијом (ида и пингала – до корена кичме (удисај) и назад (издисај)). То сам вежбао 10-ак минута па сам прешао на слободно дисање, уз повремено задржавање даха, по осећају, а не помоћу секундаре. У 22.35 сам почео Енергијску Празнину и Мождану Струју. Чим сам почео осетио сам да би ми боље ишла Мождана Струја од Енергијске Празнине. Прошло је 20-ак минута док сам схватио да стање у коме се налазим није Мождана Струја већ Ментално-Енергијска Пунина затворених очију. Тада сам отворио очи и та Ментално-Енергијска Пунина је постала много јаснија. Када сам поново затворио очи јасна Пунина је прешла у јасну Мождану Струју. Све то сам вежбао 45 мин, а после тога сам уз опуштену свест 10 минута радио куји-ин. Осетио сам око грла за мене необичну топлоту. Изгледа да Вишуди чакра данас добро функционише, иако је у почетку због хладноће била угрожена. Заборавио сам да назначим да после потпуног дисања и абдоминално боље функционише. Идем да попијем чашу воде па да наставим вежбање Енергијском Визуелизацијом Покрета. Сада је 23.40. Ноћ је као створена за вежбање. Што ноћ постаје дубља енергија коју свест може да произведе је већа. Визуелизација може да се ради без Ментално-Енергијске Пунине или Екранског Погледа као подлоге, али је моћнија када их има за подлогу. Енергијску визуелизацију покрета сам вежбао тачно сат времена. Вежбао сам спонтано, без шаблона. Прво сам визуелизирао само ва-уке, па онда разне блокове, али сам онда прешао и на визуелизацију противника, јер је без визуелизације противника и његовог напада визуелизирање блока празно. После сам визуелизирао Санчин. Ишло је одлично. Осећао сам енергијске процесе у телу као да га стварно радим. Осећао сам став, промену става, дисање, корекцију кукова и колена, спојеност са подлогом, продоран ударац, контракцију као да сам и телом, а не само ментално укључен у Санчин. После тога сам визуелизирао слепљеност са противником, одржавање увек исте дистанце, после сам визуелизирао сва четри противникова екстремитета, вежбајући мобилно контролисање његових евентуалних напада. У једном тренутку сам постао задовољан својом способношћу визуелизације, па је мало фалило да се опустим и погоршам вежбање, али сам то задовољство искористио да кренем у још суптилније и теже подухвате визуелизације. Да визуелизирам серију својих снажних напада, одбрану од више брзих удараца, довођење енергије на крај ударца. У једном тренутку ми је одговарало да останем миран, без визуелизације у стојећој медитацији, па сам то и урадио. Визуелизација ми је све повезанија и целовитија али јој недостаје она енергијска продорност коју сам остваривао онда када сам се њоме бавио несистематски, у налетима инспирације, када од силне брзине и продорности визуелизације сва енергија у мени почне да кључа. О визуелизацији пишем већ 20 минута. Сада је тачно 01 ч, недеља 22. 05. ’88. Време је за ментално опуштање, за успостављање и одржавање Енергијске Свести. Енергијску Свест сам вежбао 45 минута, а остало време (до 02 ч) сам вежбао дисање, пошто је дисање целим плућима за мене право откровење. Као што су Енергијска Празнина и Мождана Струја тесно повезане, тако и Енергијска Свест скоро да не може без Осећаја Космичности. Енергијска Свест се може поделити на Енергијску Свест о живој и неживој материји. Мени је важнија ова друга, пошто је на живу материју лакше деловати. Жива материја осећа енергијско деловање. Нежива материја може да покаже да се на њу енергијски делује тек када се услед Енергијске Концентрације помери с места. Као што је Екрански Поглед и Ментално-Енергијска Пунина основа Енергијске Визуелизације Покрета, тако је Енергијска Свест основа телекинезе. Прво сам вежбао Енергијску Свест на појединим неживим метеријалима, продирући Свешћу у атомску структуру, а затим сам Енергијску Свест успоставио с обзиром на целину свега што ме окружује. Тако сам дошао и до енергије ваздуха, а преко њега поново до дисања, коме сам се препустио десетак минута. Сада је 02.18. Почињем опет са Стојећом Медитацијом. Сада је 03 ч. Стојећу медитацију сам радио прво паралелних стопала, па онда у Санчин ставу. У Санчин ставу је много јаче струјање енергије кроз ноге – вероватно зато што су, ма колико се трудио да их опустим, мишићи мало стегнути. Стајањем 5-10 минута у Санчин ставу се не добија никакав нарочит ефекат, али ако се у Санчину стоји мало дуже онда енергија почиње да струји кроз ноге у необично чврстом облику и то у таласима, све дотле док читаво тело не почне непријатно да вибрира, као да мишићи сами од себе поигравају. Тада сам престао и наставио Стојећу Медитацију паралелних стопала и само мало повијених колена. Сада је 03.15. Време за дланове и евентуално Таи чи, ако буде простора за њега, пошто су просторије јако мале. Радио сам три Таи чиа. Трећи сам радио у пуној концентрацији, са Ментално-Енергијском Пунином, док сам у прва два само осећао енергију. Радио сам Ментално гурање стене длановима. Вежбу коју ми је Марио показао још када сам имао 17 година. Прво сам радио полако па онда брзо и снажно, али тако да и даље осећам енергију, а не само физички. Када сам тако брзо и снажно радио и у страну из левог длана сам осетио густе енергијске вибрације. Као да ми је окачена нека невидљива опруга на длан па почне да вибрира чим испружим руку. Док сам то осетио нисам се сетио, али сада док пишем сетих се да је такозвани вибрациони длан добио назив вероватно по сличним, само много јачим и разорнијиим вибрацијама које при ударцу избијају из длана. У почетку то нисам осећао на десном длану, али после упорног понављања сам и тамо то осетио. После тога сам опет радио лагано Ментално-енергијско гурање стене. Тада је енергија око мене била много рескавија него раније. Сада је 04.05. Почињем Енергијску Празнину. Трудићу се да останем само у њој и да не склизнем у Мождану Струју. Не зато што је ова друга мање важна, него зато што хоћу баш ону прву. Само првих пола сата сам успео да одржавам Свест близу Енергијске Празнине, само је повремено додирујући. После тога сам прешао на Мождану Струју, а нешто касније на Ментално-Енергијску Пунину. У та два вида сам имао јаку концентрацију. Глава ми је вибрирала и увијала се од снаге концентрације, али све је то неупоредиво лакше од Празнине. Сада је 05 ч. Остала ми је још Висинска Концентрација. То нема много везе са енергијом, али треба одржавати и Духовну кондицију. Сада је 05.55. Ову вештину сам скоро заборавио. Не бити само у свом телу, него у целом простору изван себе, тако да се сопство као нешто парцијално потпуно губи. Изнавредна техника Духовног ослобађања.
КОНТРАКЦИОНА КОНМЦЕНТРАЦИЈА
25.07.88. Од 21.30 сам хтео да уђем у Транс. Циљ ми је био Медитативни Транс. Одмах сам улетео у стање које води ка Трансу. После извесног времена продубљивања тог стања сам интуитивно хтео да препознам квалитет тог стања, с обзиром на оне квалитете Свести и енергије који су ми већ познати. У том стању сам препознао елементе Енергијске Празнине, Мождане Струје и Контракционе Концентрације. Нисам осетио безграничност продубљивања тог стања. То зависи од мог Ментално-Енергијског потенцијала за тај дан. Осетио сам да тренутно највише могу да постигнем Вибрациони квалитет Свести и тела услед снажне Контракционе Концентрације. Али то су благе, а не моћне Вибрације. Уз све то ми се спонтано наметало Енергијско дисање. То је знатно повећало топлоту тела, која је могла несметано да се ослободи зато што је и напољу било топло. То сам вежбао до 23.30. Може се рећи да сам био у полутрансу. Било је уврћућих вибрација и струја у мозгу и Свести, па се не може рећи да то стање није имало својства транса, али све то није било толико махнито да би ме увукло у прави Транс.
26. 07. ’88. – Уторак, трећа смена.
Шишање до главе има не само симболички, него и стварни смисао изражавања спремности удаљавања од лепоте. Док сам ишао на посао имао сам не само чврстину погледа, већ и чврстину и продорност Свести. У последњих неколико дана ме је пратила лепота. Иако сам био умерен и прихватао све то са дистанце, одлучио сам да се удаљим од свега тога.
Од 22 до 23 ч сам био у правој медитацији. Ту је било динамике, али Енергијске Динамике Свести, тако да не само да нисам покушавао да је умирим или зауставим, него сам уложио велики ментални напор да је интензивирам, јер у транс се не улази кроз беспрекорну Непокретност Свести, односно кроз Менталну Празнину, него кроз бурне енергијске процесе у Свести. Почело је тако што сам успостављајући и једно и друго стање одмеравао са чим је боље почети: са Енергијском Празнином или Можданом Струјом. Та стања сам само овлаш додирнуо и констатовао да ме спонтанитет медитативног стања вуче ка нечему што није ни Празнина ни Струја. То ново стање је пре личило на Енергијску Пунину, али то није била пунина коју Свест зрачи испред себе у спољашњост испред главе, него је то била Пунина коју Свест има у самој себи и која је лоцирана у глави, а не у простору испред главе. То је као да у самој глави имам неку просторију коју испуњава Свест и која услед те испуњености која прети да постане и препуњеност мора да одржава велику чврстину својих зидова како их Свест не би провалила. Тај утисак те чврстине зидова у тој концентрацијом створеној “просторији“ у глави је заправо чврстина саме Енергијске Концентрације која има двоструко дејство: дејство Менталне Енергије која у самој глави има тенденцију експанзије и дејство које ту енергију Свести хоће да обузда и задржи на малом простору. За разлику од до сада помињане Ментално-Енергијске Пунине ово стање ћу убудуће звати Унутрашња Енергијска Пунина. Међутим, ни то стање није трајало дуго. После десетак минута, Енергијска Динамика Свести ми је донела Контракциону Концентрацију, помоћу које сам покушавао да интензивирам још неизгубљену Унутрашњу Енергијску Пунину. Кроз то интензивирање сам дошао до Енергијске Празнине, и констатовао да се Контракциона Концентрација боље слаже са Енергијском Празнином него са Ментално-Енергијском Пунином, јер и Контракциона Концентрација и Енергијска Празнина своју жижу концентрације имају у глави, док је Ментално-Енергијска Пунина напуштање те жиже и исијавање Менталне Енергије у простор испред очију. Контракциону Концентрацију сам синтетисао са дисањем тако што сам при удисају нагомилавао Менталну Енергију у главу и припремао је за ментални напор њеног контраковања, односно интензивног стезања. Потпуно опуштена, Душевна Свест не може да се контракује, односно да се стегне. То може тек она Свест која се кроз медитацију мало сабере и учврсти. То Контраковање Свести сам изводио при издисају и оно је трајало колико и издисај. То Контраковање Свести има благе елементе и Мождане Струје и Ментално-Енергијске Пунине, јер при снажној Контракцији Свести која траје неколико секунди и кроз тело процури струја која долази из главе као код Мождане Струје и одређени “део“ Менталне Енергије има тенденцију да избије из главе и да изврши зрачење. После десетак минута синтетисања Контракционе Концентрације и дисања у глави су почели интензивни енергијски процеси неправилног и неконтролисног увијања и увртања, као да у глави постоји нека блокирана челична спирала која хоће да се ослободи и одмота. Осим тога од тих Контракција Свести добио сам утисак као да у глави имам клешта, као да при Контракцији Свести тим клештима притежем Менталну Енергију у Свести која се онда измигољи из челичног загрљаја тих клешта и одјури другим путевима (кроз тело и изван главе). То мигољење је ишло у таласима, у ритму дисања, тако да сам због тог ритма, односно због могућности, да удисајем после сваке Контракције Свести поново акумулирам Менталну Енергију у Свести имао утисак да ми је свака следећа Контракција Свести снажнија и да су ти таласи енергије које у телу производи такав вид Концентрације све моћнији. Престао сам са тим контракцијама после пола сата, и чини ми се да сам то учинио пре због немарности и засићења него због менталног замора, јер чини ми се да нисам осећао толики ментални замор да не бих могао да наставим. После сам прешао на Мождану Струју, пошто она није изискивала толики ментални напор као Контракциона Концентрација, а по енергијским ефектима је мало подсећала на њу.
ЕНЕРГИЈСКА НАДСВЕСТ 2
Из тог периода ћу издвојити два нова и необична вежбачка стања и једну нову дилему. Прво стање је везано за мозак. То је било прекјуче, у понедељак 18. 07.88, негде између 20 и 21ч. Тих дана сам интензивно размишљао о односу мозга и свести у Енергијској Надсвести, а нарочито о улози мозга у свему томе. Када сам тог дана медитирао спонтано ми се Свест залепила за мозак. Пошто сам на документарном филму видео како изгледа живи мозак било ми је лако да свој мозак осетим као живо пулсирање. Осећао сам не само сиву масу мозга него и његову слузавост и његово ритмично пулсирање у тој слузавости. Док сам све то осећао, одједном ми је постала јасна његова улога у Енергијској Надсвести. Мозак није мојом Свешћу програмиран да регулише циркулацију крви, дисање, откуцаје срца, варење и све друге физиолошке функције тела, јер он све то обавља и без моје Свести, несвесно. За разлику од Менталне Надсвести која продире у подсвесно, Енергијска Надсвест продире у несвесно. Подсвесно је оно што је било у Свести па се заборавило или потиснуло, а несвесно је оно што није ни дошло до Свести. Ако успем свешћу да продрем у те мождане функције које он несвесно обавља, ако успем да их освестим, да их доведем до Свести, ја ћу научити да их контролишем, да управљам њима. Осим тога што Свешћу могу да репрограмирам неке несвесне функције мозга, ја Свешћу могу у мозак да уградим неки потпуно нови програм. Мозак не контролише несвесно само физиолошке него и енеригијске процесе. То значи да у њему постоје програми који несвесно функционишу и на енергијском плану. Али ти несвесни програми имају за циљ само што бољу енергијску функционалност. Они немају за циљ несвесно константно јачање енергије до нивоа Сидхи моћи. Ко хоће Сидхи моћи мора прво научити да репрограмира постојеће физиолошке и енергијске програме који су из разних разлога поремећени тако да не обезбеђују нормалну, здраву физиолошку или енергијску функционалност. На физиолошком плану ја то морам да учиним са циркулацијом крви, а на енергијском плану то треба да учиним са Сахасраром и плексус соларисом као центрима који треба да апсорбују енергију из околине, и са Вишудом, код које је изгледа пукла или је оштећена опна, пошто је очигледно да из ње неконтролисано отиче енергија. Када се то обави онда се могу у мозак посредством Свести уносити, односно уграђивати такви енергијски програми који имају за циљ развијање одређених Сидхи моћи. Када се такав програм свесно угради, онда Свест може мозгу да препусти његово несвесно реализивање, с тим да Свест само повремено проверава да ли мозак добро извршава тај програм или је потребна нека додатна Свесна интервенција.
То стање у коме сам се налазио није било Мождана Струја, већ једноставно непосредан Осећај Мозга. При томе сам осећао да ме мозак огромном тежином притиска на доле, као да хоће цело тело да сабије у земљу.