Медитација у покрету
UEČI RYU
Пошто ме је на станици у Фуџоу сачекала делегација из њиховог спортског комитета, поздравили смо се и договорили да се чујемо. Фуџоу је оставио на мене много бољи утисак од Пекинга и Шангаја. Пекинг и Шангај су превелики да би се уопште могли некако доживети. Фуџоу већ има специфичан дух приморског градића, са малим авенијама, чистим улицама, лепим зградама и пуно зеленила, и то нарочито палми. Свих ових дана је изузетно влажна и спарна клима, али то је мека влага, са температуром око 200Ц, тако да ми не смета. Људи из Фуџоу спортског комитета су били врло љубазни према мени, мада су одмах хтели да чују колико остајем и којим послом сам дошао. Преводилац Wang Yi је знала енглески боље од мене, али смо се ипак лако споразумевали, тако да сам јој јасно пренео разлоге свог доласка. Прва три дана нисам вежбао са учитељем, јер Wang Yi није могла да нађе Ли Дуана, председника Физхоу вушу федерације. Нисам знао да постоји и Фузхоу и Фујиен федерација. Ми смо из Шангаја телефеном разговарали са Цн Ћеном, председником Фујиен федерације, мислећи да је он заменио Ли Дуана на положају председника. Та три дана сам вежбао сам, у једном предивном парку са малом пагодом и у соби. Тај парк је личио на храм и у њему сам поново доживео онај осећај узвишености околине око себе који сам доживео и у Бехаи парку у Пекингу. Оно што је од објеката највредније у Кини то су њени храмови. За некога ко се бави кинеским борилачким вештинама одлазак у Кину је велика ствар. Ја осећам Кину на онај начин како сам је замишљао тек када се налазим у неком њеном храму. Изван храмова Кина ме нимало не импресионира. Зато сам тих првих 2-3 дана већину времена проводио у парку који изгледа као храм. Мало сам вежбао медитацију, мало позиције из sanchina, мало ћи кунг, мало 5 шаолин позиција, мало па куа кретања мало сам уживао у лепотама кинеског смисла за уређивање парка и њиховој архитектури, тако да сам тих дана био у толиком усхићењу да сам помислио да бих у Фузхоу могао остати и годину дана и да ће ми ових месец дана бити предивно чак и да ме нико ништа не учи и да не обавим посао због кога сам дошао.
Али онда се десио двоструки преокрет. У четвртак, 9. В ’96. преподне је Wang Yi, преводилац, одвела у мој хотел делегацију Фузхоу вушу федерације, на челу са Ли Дуаном. Ситуација у којој смо се упознали је била помало комична. Срели смо се у лифту. Ја сам журио доле да телефонирам у Пекинг, па сам рекао Wang Yi да сиђе доле са мном, ни не погледавши чланове делегације, пошто сам очекивао да ће она сама доћи по мене и да су то неки случајни путници. Тек када смо сишли у приземље она ми је представила људе који су били са њом. Сви су ми дали своје визит карте, и тек сам онда постао свестан да је један од њих Ли Дуан, председник Фузхоу вушу федерације. Нисам очекивао толику част да ће он доћи код мене у хотел. Било ми је логичније да ја одем у његову канцеларију, ако хоћу да разговарам с њим. Иако је ситуација била помало чудна, понашао сам се природно, тако да се видело да сам изненађен што су они ту. Срдачним и спонтаним наклонима сам им изразио своје поштовање. Ли Дуан зна енглески исто као и ја, што значи сасвим довољно да се довољно добро споразумевамо. Чим смо сели за сто да разговарамо извадио је папир на коме су била написана три имена Марио Тополшек, Игор Прашникар и још једно којег се не сећам. Питао ме је да ли знам те људе. Рекао сам да ми је Марио био учитељ, да је Игор исто био његов студент, а да овог трећег не познајем. Он је само кратко прокоментарисао да су му они писали писма и да је зато хтео да чује да ли их познајем. Причали смо доста отворено. Показао сам им своје сертификате, из Југославије и Шангаја, протокол о сарадњи Фузхоу и Београдске асоцијације, и позив за наш Балкански шампионат, да би све то било мало званичније, а онда сам им рекао да сам био на Окинави, да дуго вежбам Уечи ryu и да сам схватио да је једностран, да нема yin компоненту, да не раде добро дисање, концентрацију и чи кунг, и да сам дошао у Фузхоу да видим и вежбам кинески вушу. Рекао сам да мене лично интересује блиска борба и чи кунг, али да ме моја управа шаље да вежбам ждрала, змаја или тигра, пошто је Уечи спој тих стилова. Рекао сам да ме чи кунг највише интересује јер је врло тешко акумулирати чи у тан тиену. На то се Ли Дуан одушевљено тргао и почео на кинеском да преводи осталим члановима делегације који су мудро климали главом, у стилу: “Добро збори овај мали, видећемо шта стварно зна и може.“ Ли Дуан је рекао да је месец дана мало времена за све то и да он препоручује да овог пута вежбам само ждрала. Ја сам кратко одговорио да ако он мисли да је то за мене најбоље, да и ја тако мислим. Гледајући га у очи имао сам неку чудну асоцијацију на Кастанединог Дон Хуана. Тек сам се после сетио да и у именима постоји нека вибрациона сличност: Дон Хуан и Ли Дуан. Изгледао је много млађи. Касније сам сазнао да има 70 година. Гледао ме је отворено и срдачно, иако у исто време продорно. Није глумио неко достојанство, висок положај и томе слично. Био је сасвим природан. Мало га је изненадило када сам га питао шта он вежба, који стил. Питао је да ли мислим на њега, као да не верује да сам га то питао. Тек је онда одговрио таи chi chuan, yang стил. Питао сам га колико дуго се тиме бави, а он је одговорио од малена, и показао руком узраст детета од 10-11 година, и додао да је у Фузхоу врло јака и развијена школа таи chia. Ја сам му рекао да и сам вежбам таи chi, али по chen ман chingu, и то из књига што није добро. Он је рекао да зна ко је то, да је из Кине отишао на Тајван, а одатле у САД. Питао ме је колико дуго вежбам таи chi. Одговорио сам 15 година, али да то није добро јер нисам учио у Кини, већ из књига. У ствари Марио је учио из књига па је учио мене, а то је исто као да сам ја учио из књига. Осетио сам по његовом изразу лица и по топлини и сјају у очима да му прија моја енергија. Ја тога нисам био свестан, пошто сам се и сам природно понашао, али он је тог дана дошао да види ко сам и шта сам и шта хоћу, тако да је оно што је у првом утиску добио било много боље него што је очекивао, ако је уопште нешто очекивао. Ја сам био пун неке пријатно зрачеће енергије, без надмености и препуњености собом, на шта ми многи замерају. Он је то осетио, тако да смо се лако нашли на истој таласној дужини. Ако нисам мајстор борилачких вештина, бар сам мајстор у томе да спонтано, без труда у љдуима покренем позитивне вибрације према себи. То мајсторство је у суштини лако – потребно је само да без устезања, али неусиљено шаљеш позитивне менталне и емоционалне вибрације од себе ка другој особи.
Када смо завршили разговор сетио сам се да је једина књига (не рачунајући оне које је он писао) коју ми је Марио поклонио био “Бели ждрал“, и да ми ево сада Ли Дуан препоручује да вежбам ждрала. Ако обојица виде да је ждрал предодређен за мене, нека буде тако. Покушаћу ових месец дана да се из сокола претворим у ждрала.
После тог разговора сам отишао у свој оближњи храмчић и тамо сам био као у заносу. Све ми је било прелепо. Био сам препун питања ко што су: Да ли постоји разлика између чи и ри енергије, да ли се чи кунг користи само у здравствене или и у борилачке сврхе; који су по кинеском учењу први наговетшаји чи енеригје у телу и како се препознаје њен раст и развој; које су традиционалне методе за развој борбеног chia; да ли се борбени чи креће кроз акупунктурне канале, или се он креће кроз цело тело, кроз ткива и кости; да ли је за стабилност става потребан контакт са енергијом изван тела (земља-небо) или је довољна енергија тела; да ли код ударца дланом борбени чи излази из тела или остаје у телу, или се само сила ударца преноси напоље – ако излази да ли излази кроз цео длан или кроз средину длана? Нека од тих питања су ми некако сама од себе у тишини мог храма постајала јаснија, а за остала сам горео од жеље да их поставим Ли Дуану.
SANČIN
Стајати чврсто не значи осећати повезаност са подлогом него бити део подлоге. – Марио
Санчин служи за бољу медитацију, а медтиација служи за бољи Санчин.
Када добро вежбам Санчин имам осећај као да у себи спајам целокупну моћ Индије и Кине.
Ако се Санчин добро ради читава кундалини јога је садржана у њему. Бодхидхарма је то добро знао. Када се змија пробуди и дигне, Санчин је њен мудар кротитељ.
Предговор
28. XI ’89. – Од како сам почео да се бавим енергијским усавршавањем Санчин је једина вежба у којој одржавам прогресивни континуитет. То није због неке упорности или истрајности или због самосвести о нарочитој вредности Санчина, већ из љубави према њему. Једноставно не могу без њега. Чим га прескочим један дан одмах сутрадан осетим велики недостатак, као да сам пропустио нешто изузетно важно и мени драго. После таквог осећаја не треба никаква Воља да би се тог дана и убудуће вежбао Санчин. А када се он вежба редовно, скоро сваки дан по сат времена, онда мора постојати сталан напредак, који није нарочито убрзан, али ни превише постепен. Понекад се могу осетити и нагли порасти квалитета вежбања или тела, Свести и енергије у вежбању.
5. III ’90. – Редовно вежбање Санчина до одређеног времена помаже флуидности уметности покрета, али када прође доста времена од када се почело са редовним Санчином (рецимо више од пет година) онда се у ногама све чешће и све више осећа челична крутост тако да се при плесу понекад може осећати губљење мекоће и гипкости у њима.
11. II ’91. – Сутра је велики дан, али то сада нема везе. Радујем се и због тога, али се више радујем што ми се све јасније враћа непосредан контакт са својом Свешћу. Сада ме помало и чуди како сам могао уопште да изгубим тај контакт, када из њега произилази све што је највредније у унутрашњем животу. Радује ме и то што поново озбиљно вежбам Санчин и то на вишем нивоу. Када се озбиљно вежба Санчин, не може се бити изван усавршавања покрета, и ако се то неће. Наиме, иако се тада Санчин вежба ради усавршавања енергије тела, само тело добија такве карактеристике да сваки његов покрет постаје мекши, префињенији, гибкији, тако да се тада лако улази у усавршавање покрета. Ако се уз то добро вежба Концентрација из главе, у виду Екранског Погледа или Ментално–Енергијске Пунине, онда се враћа хармонија између Духа и тела или између Свести и покрета, па се много лакше може вежбати визуелизација покрета. На тај начин се долази до тога да онај ко хоће да се усавршава, не може да не усавршава покрет, чак и када то неће. Јер усавршавање Духа, Свести, енергије и Санчина, када се све то озбиљно ради нужно укључује и усавршавање покрета. Дакле, онда када нећеш усавршавање покрета, знај да уопште нећеш озбиљно усавршавање себе.
Када добро вежбам Санчин улазим у таква енергијска стања да сав киптим од енергије, да ми се тело укочи као кип или постаје бестелесно као покретни рој густо збијених, ситних, невидљивих летећих објеката. Понекад умем дуго да се препуштам и да продубљујем таква стања. Када уз то стање енергије тела појачам и Концентрацију из главе да бих повећао енергијски ефекат контракције без контракције, онда Свест почиње да ми улази у благи транс, да се ритмички напреже и опушта, што бива праћено благим трзајима главе. Када постанем свестан да се у телу догађају изванредни енергијски процеси онда се обично питам шта се тада дешава са елементарним честицама у телу за разлику од обичног телесног стања, и то питање ме увек толико окупира да ме одвуче из самог енергијског стања у коме сам био. То се већ дешавало неколико пута. Знам да је можда боље о том питању размишљати после тог стања, али оно тада није више толико привлачно као када тело кипти од енергије.
TAI CHI CHUAN – PRAKSA
13. IX ’86. – Таи chi chuan због своје разноврсности покрета има веће дејство на интензивирање енергије него ментално (мисаоно) гурање стене. Додуше у овој другој вежби се због непокретности ногу и трупа лакше постиже велика енергијска чврстина тела, али се у таи chiu осећа боља и целовитија циркулација и благо треперење меке енергије.
15. IX ’86. – Када кроз ментално гурање стене длановима и кроз tai-chi chuan стекнеш способност да осећаш густу енергију испред дланова, око руку и око тела, било како да помераш дланове и руке, онда можеш почети да вежбаш разне борилачке технике уз осећај енергије на длановима и у рукама. У почетку треба радити полако јер се тако лакше одржава енергија без обзира да ли се раде кружни, праволинијски, широки или кратки покрети. Када се разним покретима осети моћ у рукама и у концентрацији на енергију око себе, онда се може почети са вежбањем енергијског механичког деловања на противника који је удаљен 2 до 3 метра од нас. Могуће је вежбати енергијско гурање, енергијски ударац и енергијско повлачење ка себи или и у страну. То не треба вежбати само ментално него треба пратити покретима руку, односно дланова. Енергијски ударац је праћен одсечним трзајем дланова унапред, као на крају путање мисаоног (уз пратњу руку) гурања дланова. Енергијско гурање је праћено покретом гурања из таи chi chuana, а повлачење покретом супротним од тога, као да су дланови енергијски залепљени за противника (односно енергија која избија из дланова је залепљена) па својим повлачењем повлаче и противника. За те вежбе треба користити и концентрацију да дан-тиену, и концентрацију на дисање уз задржавање даха и менталну пунину која зрачи из трећег ока – из главе.
18. IX ’86. – Када радиш таи chi chuan онда га ради тако меко, складно и са осећајем енергије да посматрачу изгледа као да га радиш у води, а не у ваздуху.
26. VI ’88. – Када се ради таи chi треба нарочито обратити пажњу на опуштеност, спорост, дисање и окренутост дланова један према другом током скоро свих кретњи и покрета рукама. Спорост је изузетно важна за енергију. Треба буквално радити што спорије, без обзира што се по старим правилима не ради толико споро. Ако форма по тим правилима траје 8 минута, ти је слободно одужи на 15 или 20 минута. али немој радити толико споро да су ти покрети испрекидани и неповезани. Треба радити што спорије, али тако да покрети и даље клизе (као када се не ради максимално споро) и да се сливају један у други. Када се ради максимално споро онда је енергијски отпор ваздуха много већи тако да је много веће и ослобађање енергије у телу, на длановима и око тела. Када се ради максимално споро онда се и максимална опуштеност спонтано усклађује са спорошћу покрета. Чим се мало убрза покрет и максимална опуштеност се губи, а са њом и осећај енергије тела и око тела слаби. Дланови треба да буду окренути један према другом кад год је то могуће (током већег дела кате је то могуће) јер се тако одржава повезаност yang енергије десног длана и yin енергије левог длана. Са том повезаношћу у оба длана има много више енергије него без те повезаности. Када се цела форма ради тако онда је сваки длан много енергијски јачи и онда када због организације покрета мора да се напусти повезаност yin-yang енергије.
24. VI ’89. – Таи chi chuan је смислио онај ко је добро схватио да у покрету енергијом може најбоље да се манипулише (помоћу свести) када је покрет спор и мекан и чак, да спор и мекан покрет стимулише енергију тела и када се не ради са максималном концентрацијом. Да би спор и мекан покрет могли да стимулишу енергију тела и без максималне концентрације потребно је да се буде на таквом нивоу енергијског развоја када енергија може да се осећа и спонтано, без намере да се она увежбава или појачава. Онај ко се није сродио с осећајем енергије тела, а ради таи chi без максималне концентрације, неће много стимулисати енергију свог тела јер ће његов покрет бити само физички. Чак је могуће да се ради с наизглед добром концентрацијом, а да покрет буде физички. Није довољно имати непокретно лице и постојан поглед да би се имала добра концентрација. Добра концентрација се у таи chiu има онда када се споје свест и тело, када је сваки телесни покрет прожет свешћу. До тог нивоа концентрације ће шире стићи онај ко је усавршио технику телесног опуштања, јер онај ко уме да максимално опусти тело у кретању пре може свешћу да прожме ту мекоћу покрета, него онај ко не уме да се физички опусти. Овом другом је потребна много већа концентрација за исти ефекат и он увек мора полазити од свести ка телу, наиме он никада не може помоћу физички опуштеног покрета побољшати своју концентрацију.
Енергијом тела се помоћу свести најбоље манипулише када је тело непокретно. Ако се тело креће онда је свесно манипулисање енергијом боље ако је покрет спор и кружан. Зато северне школе кинеске борилачке вештине не баратају chiem. Њихови ученици увек у вежбању користе широке, брзе и одсечне покрете, тако да не могу да употребе технику дисања у покрету. Осим тога они ретко вежбају медитацију тако да је нормално што никад ни не осете, а камоли да усаврше манипулацију енергијом, док јужне школе које се базирају на медитативном покрету кроз sanchin, таи chi и друге вежбе, достићу изванредне резултате у манипулацији енергијом. Зато северне школе за свој идеал имају савршенство у акробатици, а не савршенство у стицању борбене моћи – највећа борбена моћ је енергија, ако се усаврши њено манипулисање.
Што је покрет бржи енергијом се теже манипулише. Зато је неопходно прво усавршити свесно манипулисање енергијом при телесној непокретности и у спором покрету, да би се енергија могла употребити и у брзини.
PA KUA CHANG
22. VIII ’86. – При Па Куа кретању концентрација може да буде у чланцима, као да се они крећу а не стопала. При томе треба увек мало унапред визуелизирати одређени покрет. При концентрацији на чланке, одлепљивање једне ноге од друге постаје много лакше и брже.
5. IX ’86. – При Па Куа кретању треба тако савити колена да се тело ни мало не подиже или спушта приликом померања ногу. Из такве благе савијености ноге у сваком тренутку могу изненада и одсечно да крену на било коју страну. Када колена нису довољно савијена онда се има испрекиданост, и таласасто кретање горе-доле које личи на незграпно губљење клизећег квалитета кретања. Када су колена повијена колико треба, тада треба концентрацију одржавати на осећај благог, брзог и жустрог клижења по подлози. Благо је зато што је складно и лако проходно, брзо је зато што брзо пролази кроз простор и брзо мења смер и облик путање кретања, а жустро је зато што у свему томе нема млохавости и лепршавости него има стабилности, чврстине и продорности. За време таквог добро сконцентрисаног кретања се има осећај да горњи део тела равномерно и складно лебдећи кроз ваздух на истој дистанци од тла. О ногама се има само такав осећај да се са њима може све, односно било шта учинити. Тај осећај свемоћи у ногама потпуно брише Свест о њима. Зато се има осећај лебдења трупа – горњег дела тела.
10. IX ’86. – Па Куа кретање је солидно увежбано онда када се праве дугачки искораци на све стране (напред, лево, десно позади итд,) и када се то ради брзо, а да се стопала увек спуштају мекано и као да се одмах залепе чим се спусте, тако да се има осећај њихове истовремене чврсте повезаности са подлогом и лакоће поновног брзог искорачивања на неку страну.
20. IV ’87. – Импулс ка брзом кретању не даје само помисао или визуелизација, већ и енергија, осећај напада.
23. VII ’88. – Када се вежба кретање (Па куа) концентрација мора бити синтеза Екранског Погледа, Концентрација на цело тело и Концентрације на Тан-тиен. Екрански Поглед заправо и омогућује Концентрацију на тело, а без та два облика Концентрације покрет је превише физички, а премало ментални, односно диригован из главе. Чак и ако се имају та два облика Концентрације, ако се нема Концентрација на Тан-тиен, тело је брзо и окретно у кретању, али нема стабилност, тако да мали судар са неком физичком силом може да га избаци из равнотеже. Екрански Поглед доприноси да стопала могу да клизе по подлози и да тело неком магнетном силом буде привучено напред када хоће да искорачи, тако да то померање тела напред изгледа не ако физички искорак, него као одмерено и контролисано дубоко надирање целог тела у напред. На тај начин тело може да одлети два метра напред у једном налету, а да изгледа као да је тело било избачено или привучено напред, а не да су тај покрет омогућиле његове властите ноге. Наиме то и нису учиниле ноге, већ Свест, а ноге су послужиле као увежбано средство за такву врсту кретања. Концентрација на тело која има елементе Висинске Концентрације, јер се изван тела има Концентрација на тело, је неопходан због повезаности, лакоће и брзине ногу. Наиме, када се дуго вежба Санчин онда ноге могу превише да се укруте, тако постају неподобне за повезано, лако и брзо кретање унапред, уназад, у круг или у свим правцима. Том Концентрацијом на тело, тело се ослобађа масе тако да и ноге постају лакше и мекше, односно подобније за повезано и брзо кретање. Када се свему томе дода и Концентрација на Тан-тиен онда се добија комплетан квалитет кретања, јер се не губи на лакоћи, брзини и окретности али се знатно добија на стабилности и чврстини целог тела, јер средишњи део тела обезбеђује ту стабилност, не само у ставу, него и у кретању.
ČI KUNG
Ако хоћеш пун живот мораш имати правилно дисање
ПРЕДГОВОР
Постоје различити квалитети доживљаја енергије. Почетни доживљаји су или пецкајуће треперење, или трњење или ваздушаста густина или топлота или течна флуидност или магнетизам. Ти доживљаји могу да се односе на површину тела, на унутрашњост тела или на омотач око тела. Ти доживљаји су почетнички, али са све већим вежбањем ти доживљаји се не губе већ само расте њихов интензитет. На нивоу изнад почетничког, енергија се доживљава као изузетно сабијена, огромна тежина, или као струја или као врелина или као метална чврстина (Енергијска Укоченост) или као телесна вибрација (вибрирање целог тела) или као згушњавајуће кондензовање или као слободно таласање енергије по телу (кроз тело).
Дуго сам размишљао где је граница између лековите и рушилачке употребе Чиа. Односно, нисам знао која је то сила која само на помисао пролази кроз руку и длан и руши циглу, камени блок или дрвени стуб. Нисам знао да ли су лековита и рушилачка енергија истог порекла, само различитог интензитета и жестине, различитог смера кретања. И пре неки дан ми се у вежбању Вибрационог Длана открио одговор на сва та питања. Лековита и рушилачка енергија имају нешто заједничко и то је Струјећа Сила или сила, енергија која се јасно осећа да струји кроз тело или одређени део тела. Граница између лековите и рушилачке употребе те енергије је Продирућа Сила, односно када то струјање постане толико интензивно и јако да престаје да клизи и благо струји, него почиње да продире кроз тело. Та Продирућа Сила још увек није деструктивна, рушилачка, али ни она већ није за лековиту употребу. Када та Продирућа Сила, услед вежбања удараца на празно или у металну цев уз управљање енергијом до длана, постане још продорнија и јача, тако да постане Кидајућа Сила, која као да кида месо, ткиво и кости кроз које пролази, онда почиње рушилачка моћ Чиа. Онда та енергија при преласку из руке на неки материјал има чаробно рушилачко дејство, које ако се употреби на неком човеку постаје врло опасно.
За разлику од Кидајуће Силе, која је искључиво динамична, за борилачке сврхе се користе и Очеличујућа и Тежинска сила, али се оне не користе у нападу, већ у одбрани, да учврсте став и начине тело отпорним на ударац. Додуше, те статичне силе које изнутра јачају тело и чине га челично чврстим су потребне и у нападу, али оне немају рушилачко дејство које има Кидајућа Сила.
20.12.’83. – Чи је интензиван осећај као резултат, односно јединство чврсте концентрације на проток енергије и исправног абдоминалног дисања.
08.05.’84. – Када је удисај осећајно благ и темељан, на лицу се осети нежан контакт са неким спољашњим флуидом, као да се на лицу осећа трећина остатка удисајем повученог ваздуха (који није могао ући у нос).
30.09.’85. – Када се у медитацији после удисаја ваздух мало дуже задржи у стомаку, може се доживети проширивање и учвршћивање пунине.
Када се у медитацији удисај ради врло лагано, односно потпуно успорено, али осећајно и уз мисаоно вођење енергије од стопала до стомака, може се доживети како се читав доњи део тела нагло скамењује.
MIN HE ĆUEN
Међутим, када сам сутрадан, у понедељак 13. В. 96. отишао пре подне на тренинг чим сам први пут чуо како учитељ Јинг Фу изводи Мин Хо Ћуен дисање Кликћућег Ждрала одмах је и мени кренуло нешто слично. Кажем слично зато што је мој глас био пискавији, плићи и краткотрајнији од његовог. За разлику од Санчин дисања где скоро и нема издисаја и где онај кратак издисај личи на сиктање змије, у Санцан Ждралу издисај је пун и дуготрајан. Издише се све време док се споро гура напред прстима или на доле длановима или бридом, и звук је негде између gh и кх, али када се изводи из стомака из дубине, онда не изгледа као обичан глас него као да га одоздо, из стомака покреће ерупција вулкана, па се глас моћно пробија кроз грло, производећи звук између кркљања и шиктања, нешто сасвим неодређено, и специфично, односно карактеристично само за ту врсту дисања. Вероватно и прави Ждрал производи сличан глас када се бори, па су по томе и штимовали такав звук из стомака до грла. За све то време док се ваздух заједно са Чием пење из Тан тиена на горе, уста су мало отворена, са опуштеним уснама, а када се удише, онда се удише толико нагло да мајстор Јинг Фу направи гримасу на лицу око носа, као да хоће да прошири ноздрве да за кратко време удисаја удахне што више енергије ваздуха. Најтеже је то што иако се ваздух дуго издише, па се тако избаци све из плућа, стомак око Тан тиена и даље треба да остане напумпан, стегнут оном сферном тврдом опном, а не мишићима. Људи који природно имају мало већи стомак су ту у предности, јер им је лакше да и тада одрже ту стегнутост доњег стомака. Ја могу у Санчину да држим дуго ваздух тако да ми абдомен надима и стеже доњи стомак, али овде ми то не полази за стомаком. Не само да завршим издисај пре него што треба, него ми и доњи стомак после избаченог ваздуха не остаје напумпан и стегнут. То је нова тајна и нови изазов за мене. То је у суштини много теже од Санчин дисања, мада Санчин дисање много више личи на Јогијевско Кумбака дисање, што говори да има основе да је Санчин ипак пореклом из Хонан Шаолина, и да је можда настао пре Ждрала. Санчин заиста много више личи на медитацију у покрету од Санцан Ждрала, јер има максимално једноставне и једноличне покрете и јер има задржавање даха као принцип дисања, али је немогуће да у Фузхоу не знају за тај Санчин као за кинеску вежбу, већ га увек везују за Окинаву. То ипак говори да или Хонан Шаолин није у потпуности познат Фудзоу Кунгфуу, или да је Санчин смислио Зхоу Зи-хе или неко од његових ближих претходника, па је то остало затрто као породична или као тајна једног ужег круга вежбача. Зато је до правог порекла Санчина сада тешко доћи, и помоћу свих расположивих знања и институција у Фузхоу. Они у Санчину виде само искривљење Ждрала и Змаја, због тога што став у Санчину није борбени, није прикладан за борбу, и због тога што га Окинављани раде круто, без смисла за Јин-Јанг принцип, без Концентрације и без Чиа. Али Санчин је ипак много више од онога што Кинези из Фудзоа мисле о њему. Међутим, Ждрал Санцан има неупоредиво тежи систем дисања од Санчина. Реч Санцан значи јединство тројства, а тројство може бити схваћено различито. Учитељ Јинг Фу је једном показао да се то тројство односи на ноге, труп и руке, други пут је стојећи у Санцан ставу ставио мотку која је стојећи право спајала његов врх стопала колено и лакат, а трећи пут је објаснио да је Санцан јединство покрета руку, кретања ногу и дисања у једном акту. То ми је све објашњавао на кинеском и крактим гестовима, али и то је било довољно, јер сам иначе знао шта хоће да ми објасни.