Мистична искуства

5. VII ’88. – Неко ме штити. Да ли је то неки Тибетанац, неко из Пете димензије или Космичка Свест, још не знам, али је евидентно да нека сила изван мене изглађује моје слабости, не дозвољавајући ми да се због тих слабости удаљим од вежбања. Та сила ми једноставно не дозвољава задовољавање оних жеља које могу да ремете унутрашњи мир и потребу за вежбањем, терајући ме на тај начин да дубље размислим о смислу тих жеља и да увидим да оне заправо ремете континуиран напредак у вежбању. Пошто више нећу потпуну безосећајност, нормално је да имам душевне потребе и жеље, али није нормално да нека од тих потреба или жеља добије онај негативни квалитет који ја са презиром називам грчевитост. Али када ми се то деси та спољашња сила којој нисам установио порекло беспрекорном прецизношћу на тај начин повезује елементе и процесе око мене, да врло брзо постане јасно да је то забрањено воће и да до тога не могу доћи ни уз помоћ магије. Али то нису циљеви за које има смисла користити магијску моћ, пошто су то обичне жеље, тако да се пасивно препуштам забрани те спољашње силе, чудећи се како је могуће да све тако непогрешиво подеси да ми објект жеље остане потпуно неприступачан. Међутим, чим ја подесим своју подсвест тако да та потреба или жеља не буде више грчевита, већ да буде лагодна и лепршава, та спољашња сила склања своје ланце са мене, дозвољавајући ми да осетим то за чим сам раније страствено чезнуо. Али тада ми то није толико важно, тако да одмах после тога заборавим на то задовољство и наставим са вежбањем. Када би ми се жеља испунила онда када је грчевита, односно страствена, онда би било много теже заборавити осећај задовољства и препустити се вежбању. Та спољашња сила изгледа зна шта ради. Можда је то неки мој невидљиви учитељ, а можда је и свемоћна Космичка Свест. Пре бих рекао да је оно прво. Космичка Свест постоји, али у човеку, јер човек је космичко биће. Изван човека или изван неких других космичких мисаоних бића нема Свести као слободе, већ само космичких закона као нужности. Али ја нисам тврдоглав. Нећу по сваку цену тврдити да нема Космичке Свести изван човека. Можда је има. Али ако је и има, човек своју Свест не треба да стави у поданички положај према Космичкој Свести. Треба да је поштује, али не да има страхопоштовање. Треба с њом да се договара, а не да је моли. Треба да јој се самоуверено осмехује, а не да јој се клања. Ако постоји, Космичка Свест изван човека, међу људима више воли оне који без дрскости могу да се уздигну до ње, да стану с њом раме уз раме него оне који од ње праве мистерију, не смејући ни да је погледају у очи плашећи се да не изазову њен гнев. Њима Космичка Свест може нешто добро да учини, али онима првима Космичка Свест не може а да све не учини. Они који су одважни да се упоређују са њом су јој много дражи од оних који на то не смеју ни да помисле, чак и када је неко од првих упорних атеиста док је неко од других као верни поданик предано целог живота обожава. Космичка Свест, ако постоји, више воли сараднике него поданике. Космичка Свест мора бити племенит господар, а не тиранин. Зато ви који не можете да не верујете у постојање Космичке Свести, позивајући се на нека своја искуства повезаности са њом, имајте на уму да се не морате бојати племенитог господара, и да ћете га више придобити за себе ако га мало испровоцирате својом самосталношћу него ако му се сасвим предате у руке.

16. III ’90. – До пре (одприлике) годину и по дана нисам имао никакав осећај повезаности моје Свести са тзв. Космичком Свешћу. Онда су почеле да се дешавају невероватне коинциденције, које су необјашњиве деловањем само моје Свести или простим стицајем околности, тако да сам почео да осећам неку ширу Свест изван моје Свести. Што сам присније и јасније осећао ту ширу Свест, све сам био сигурнији да су моја Свест и та шира Свест врло блиски и да могу лепо да сарађују. Са становишта моћи, до пре годину и по дана сам био убеђен да се извор све моје моћи налази у мојој глави, иако сам увек имао поштовања према Небеским Висинама, као нечему што је живо и што не треба подбадати и провоцирати. Додуше у једном периоду сам био потпуни антитеиста, када сам се подсмевао свакој идеји о очекивању неког свесног утицаја са неба. У последњих годину и по дана, моја моћ је деловала не као раније, независно од Космичке Свести, већ управо кроз повезаност са неком широм Свешћу, при чему је моја Свест у односу на Космичку Свест себе доживљавала не као део или привезак те шире свести, већ као њен командни центар. Међутим, од пре месец дана ми се та идеја о повезаности са Космичком свешћу поново чини помало детињастом и незрелом. Шта ће ми нека шира Космичка свест као средство, када сам Ја Космичка Свест. Ја сам космичко биће које има Свест, значи да је моја Свест космичка и да има огромну моћ сама по себи, а не по нечему другоме.