Морално образовање 

ХЕГЕЛ ЈЕ РЕКАО: »НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПРЕТПОСТАВИТИ ДА ЈЕ БОГ ОСМИСЛИО СВЕТ А ДА САМ ПО СЕБИ НИЈЕ НЕКА МИСАО« ИСТО ВАЖИ И ЗА ЧОВЕКА. НЕМОГУЋЕ ЈЕ ОЧЕКИВАТИ ДА МУ СВЕ ИДЕ ДОБРО У ЖИВОТУ А ДА САМ ПО СЕБИ НИЈЕ ДОБАР.

ПРЕДГОВОР

Мудрост не треба крити од младих људи, она је за њих најкориснија јер су они за њу најотворенији.

Нису све књиге намењене одређеним читаоцима. Многе књиге су написане зато што има шта да се каже, па нека до њих дође ко хоће.

Сам наслов ове књиге говори да је она писана само за оне који се баве моралним образовањем и васпитањем или унапређивањем моралног образовања и васпитања и духовног развоја код младе генерације. Зато ће ова књига више подсећати на приручник него на теорију моралног образовања и васпитања. Међутим, то неће бити ни сувопарни, искључиво оперативни приручник. Иако ће у њему доминирати одговори на питања шта и како, неће изостајати ни одговори на питање зашто. Наиме, сваки одговор на питање шта (садржај) и како (метод) ће бити адекватно објашњен, односно поткрепљен разлозима и одговорима на противаргументе.

Књига има три дела: 1) садржај моралног образовања васпитања и духовног развоја, 2) метод рада или поуке и савети са образложењима за разне васпитне ситуације и за разне типове ученика и 3) психолошка критика моралног образовања и васпитања и духовног развоја и одговор на ту критику.

У делу о садржају ће се видети шта све може да се ради са младим људима у циљу моралног образовања и васпитања и духовног развоја. Хегел је рекао да је метод филозофије или форма излагања филозофских идеја душа садржаја. Нешто слично би се могло рећи за однос моралног образовања и васпитања. Морално образовање је дух моралног васпитања. Наиме, за личну измену карактера на боље и за напредовање у врлини ништа није важније од исправног знања, које се стиче разумевањем и личним увидима о томе у чему је смисао свега тога, чему то води и које су личне и друштвене користи од тог посла.

Просто је невероватно да је људски род све своје креативне потенцијале и стваралачке способности усмерио негде напоље, да прави планове и пројекте за изградњу спољашњих објеката, од кућа и градова до ракета и сателита, и да је успео да направи разна чудеса као што су акцелератори или сударачи елементарних честица или апарате за квантну медицину који непогрешиво скенирају све енергије и фреквенце  у огранизму, а онда их коригују и доводе у здравије и хармоничније стање, а да још не постоји усмерење ка томе да се нешто од тих стваралачких моћи усмери ка унутра, ка плановима и пројектима за стварање себе као што савршенијег бића и за креирање свог карактера по својој вољи, која је довољно слободна да би тај пројекат могао да се реализује. Наравно, постоје неке духовне школе у којима се то ради озбиљно, али не мислим на то, него на човечанство у целини. Све основне, средње школе и факултети у свим државама су усмерени на оно прво, да уче младе како да стварају свет око себе, а нигде се не учи како стварати себе, свој карактер, своју личност и свој дух, као да то није могуће или није уопште битно. А у суштини, не само да је и то битно, него је битније од оног првог и ова књига управо има за циљ да опише друштвену праксу у којој се показало да је то могуће и да је јако битно.             Када се бољи, племенитији део културне јавности пита како је могуће да је код младих људи вредносни систем окренут наопачке, да се, осим часних изузетака, много више значаја придаје спољашњим вредностима, као што су каријера, слава и богатство, при чему се у многим случајевима ни не доводи у питање исправност избора средстава у остваривању тих циљева, уместо да се тежи унутрашњим вредностима као што су унутрашња каријера развоја себе у свим потенцијалима људског бића, унуташње богатство духа, душе и врлина и слава пред пријатељима који умеју да виде и цене те врлине, онда мора да се прибегне практичној логици, па да се каже да ако је образовни систем на свим нивоима, од основног до универзитетског образовања усмерен ка споља, ка стицању научних знања да би се нашао добар посао у струци, а од моралног васпитања се очекује да буде узгредно, без темељног образовања у том смислу, онда је логична последица тога да, осим изузетно даровитих појединаца, већина младих ни не види те унутрашње вредности.  Ова књига управо треба да покаже, и то из реалне друштвене праксе, колико је морално образовање важно за морално васпитање, односно да ако некога хоћемо да учимо да треба да се развија у врлини, морамо да му објаснимо шта то значи. Није довољно само некоме рећи буди добар или љуби ближњег свог. Треба му објаснити шта то значи бити добар, шта је то врлина, шта је у ближњем оно што је нама блиско, тај заједнички људски именитељ, шта се тиме добија ако неко  крене тим путем или у чему је смисао свега тога. Младима треба кроз разговоре о разним темама објаснити да се развијањем себе у врлини добија осећај унутрашње испуњености, осећај смисла свог постојања и рада, осећај среће па чак и блаженства, који нису реакција на неки леп спољашњи догађај, него су баш тај нагомилани унутрашњи духовно душевни садржај рада на себи, осећај корисности за друге, па и за цео људски род, осећај личне вредности због осећаја личног развоја, свести да се испуњавају постављени циљеви. То су све велика духовна задовољства и не може их заменити ни успех у каријери, ни слава ни материјално богатство. Има пуно успешних и богатих људи који се лече од депресије, што је доказ да у томе није смисао живота.    То наравно не значи да не треба учити и стицати научна знања да би се радио неки посао и да не треба радити и зарађивати и да не треба уживати у чулним задовољствима, јер су важне само унутрашње вредности. То просто значи да је оно унутрашње вредније од оног спољашњег, и да људско биће, иако има чулну перцепцију која га вуче негде напоље, ка спољашњем свету, има и унутрашњи свет свог духа и своје душе, који су његово највеће богатство ако им допусти да се развијају онолико колико могу.

Метод рада са младима је у начелу филозофски, односно сократовски, са неким дотеривањем и прилагођавањем методама из хуманистичке психологије. Ако за твој начин вођења разговора психолози тврде да је превише ауторитативан и усмеравајући, док онај ко се професионално бави методиком наставе филозофије каже да превише препушташ иницијативу саговорницима, и да се превише повлачиш у позадину разговора, без потребног доминирања разговором, онда се намећу два закључка: или ти не умеш ни да усмераваш разговор, ни да препушташ иницијативу саговорницима, па психолог види само оно друго, јер му је јако важно препустити се вођству оних са којима се разговара, при чему се има само улога неосетног, спонтаног скретничара, док филозоф види само оно прво, јер је њему јако важно да се види да разговор има неки плански, унапред осмишљен ток, при чему ти, који водиш разговор, ниси обичан скретничар, него лукави вођа ка унапред одређеном циљу. Други закључак је да ти умеш да радиш и једно и друго, али онда психологу смета што ти помало, или некад и мало више, усмераваш разговор, док филозофу смета што им више него што би по његовом мишљењу требало, препушташ иницијативу, односно слободу 8 да они скоро сами креирају ток свог разговора, уз твоје врло благе и неосетне интервенције, које их не усмеравају, него им само отварају нове могућности за њихово креативно грањање.

Метод рада ће бити и уопштено формулисан и дат као мисаоно искуство или поука из морално-васпитне праксе која је на Звездари започета 1984. године, а која је 1991.године добила мало шире димензије. 

Критика моралног васпитања ће бити размотрена зато што та критика углавном испољава различите аспекте неразумевања моралног васпитања. Пошто је нашој морално-васпитној пракси упућена једна стварна критика, са позиције клиничке психологије, биће дат и коментар те критике.