Наука и филозофија
Уопште узев, мислим да не би требало нимало да се чудимо што понекад врло дубоке филозофске мисли налазимо у најстаријим сведочанствима људског мишљења о свету, што срећемо идеје које бисмо данас само уз велики труд и напорну апстракцију могли да створимо или схватимо. Може се рећи да је, сликовито говорећи, то рано детињство људске мисли “још ближе природи “.
ЕРВИН ШРЕДИНГЕР
Сви знају да је наука произашла из теоријске или субјект-објект филозофије, као потраге за објективном истином. Много година сам критиковао ту субјект-објект филозофију, и уопште чисто теоријску позицију у филозофији, сматрајући да је то заправо задатак науке, да тражи истину о спољашњем свету, јер она за то има боље инструменте и методе, у виду експеримената, посматрања, и разних техничких помагала, док филозофија као пуко мисаоно наклапање, о томе може само нешто да фантазира. Задатак филозофије је, сматрао сам тада, да истражује Дух и његову унутрашњост у процесу Духовног развоја, кроз медитативну праксу и мисаону, појмовну анализу и синтезу, од Духовних функција и Духовних стања, преко Духовних процеса, све до Духовних достигнућа и резултата Духовног усавршавања у виду Менталне Надсвести, Духовне моћи, Духовне љубави, Духовне спонтаности итд. У том смислу, филозофију сам дефинисао као Духовност изражену у мислима и то тада, до 2000-те године није имало везе са светом природе, или са Универзумом у целини. Када ми се почетком овог века открило да је и Универзум у суштини Духован, јер сам кроз проучавање астрологије и писање књиге „Астрологија Духа“, све јасније схватао да ако Планете и Звезде имају свој Дух, који има баш Духовне, а не физичке или хемијске особине, онда и читав Универзум мора имати свој Дух. Тада је било јасно да се и филозофија може проширити са позиције Филозофије индивидуалног Духа или Филозофије Духовног развоја, или Филозофије Духовних стања и процеса на Филозофију медитативног идеализма, која са мистичне позиције може да говори о Духу у материји и енергији Универзума. Тако филозофија остаје Духовност изражена у мислима, само што више не саопштава о индивидуалном, него о Универзалном Духу.
Али, ја то нисам видео одмах. Од 2000-те до 2010-те године записивао сам своје мистичне доживљаје и увиде и то нисам сматрао филозофијом. То сам звао „мистични списи“, јер нису садржавали филозофски Дух, који питањима и одговорима клизи кроз неку тему, него су све били бљескови интуиције из непосредних увида проистеклих из комуникације са Богом и његовим миљеницима у лику Гуру Падмасамбаве и Исуса Христа и из мистичних пракси тибетанског будизма и православног исихазма. Али, ево сада је август 2019. године, када се Дух филозофије у виду планете Јупитер вратио у своје филозофско седиште, у знак Стрелца, који је и мој матични Знак, па ми то даје нова филозофска крила да почнем писање филозофије или Дијалектике Универзума, као Универзалне Духовности изражене у мислима.
Ако однос филозофије и науке гледамо са стране науке, ствар стоји мало другачије. Наука је с једне стране исправно схватила да се филозофија удавила у неким нефункционалним апстракцијама, као што су Биће, суштина и појам код Хегела, или Биће, Битак и бивствујуће код Хајдегера, и просто није хтела да има посла са филозофијом на начин баратања тим појмовима који или ништа не значе или и ако нешто значе, онда је то толико апстрактно да са светом природе нема додирних тачака, па је неприменљиво за неку научну употребу. Ту ништа не вреди оно Хегелово запажање да је тек појам нешто конкретно јер је прецизно одређено, а апстрактно је све оно што није такво. Али, онда је наука, као наследница филозофије природе, одбацила и оно што је најбоље у филозофији, а то је питање односа мисаоног и чулног или натчулног и чулног сазнања, питање постојања мере, закона, смисла, сврхе, квалитета у природи, па онда и питање свести и Духа у природи. Још је Платон тврдио да су филозофија и математика изнад физике, јер се баве умским, натчулним сазнањима која су вечна и самим тим су основа за сва чулна сазнања. После се показало да је наука то само делимично схватила, јер је прихватила да физика треба да се ослони на математику, а математика на Аристотелову логику, али није озбиљно схватила да и математика и логика, а са њима и физика свој најдубљи корен и извор сазнања имају у метафизици, или у дијалектици, као умном сазнању, како би Платон то рекао. У том смислу, Платон је сматрао да све што је чулно, емпиријско, а самим тим и физичко, мора бити коначно и самим тим створено или рођено. Једино је бесконачно или вечно оно што је натчулно, умно или сада бисмо рекли Духовно.