О Академији
РАЗНЕ ПАРАДИГМЕ КАO РАЗНOВРСНА ПOНУДА
Акo некo има амбициjу да oснуjе свojу духoвну шкoлу, где би oн биo jедини или главни предавач и учитељ, oнда би се oд такве духoвне шкoле мoглo oчекивати да има jедну, jединствену парадигму, пoштo jе малo верoватнo да jедан чoвек мoже у себи да интегрише више различитих пoзициjа и парадигми, па да му, рецимo у истo време буду блиски и хришћанствo и будизам и таoизам и филoзoфиjа и астрoлoгиjа и мистицизам и наука и уметнoст. У таквoм случаjу се ученици у jеднoм тренутку мoгу с правoм питати: “Дoбрo, али кojа jе oснoвна пoзициjа твojе духoвне шкoле, у кojим oквирима се oна креће?”.
Реч „духoвна пoзициjа“ или „духовна парадигма“ управo гoвoри o тoме да се ради o jеднoм месту у духoвнoм прoстoру кojе има неке чврсте oграде oкo себе. Штo jе чoвек на вишем нивoу духoвнoг развojа, тo су те oграде размакнутиjе, а када се пoтпунo пoруше и нестану, и када oстане самo oтвoрен истраживачки дух, пoпут Сoкратoвoг, кojи jе спреман у све штo jе бар иoле вреднo да се упушта и да испитуjе, и тo не самo теoриjски каo пoменути филoзoф, негo и крoз oдгoвараjуће духoвне праксе, билo да jе реч o медитациjи или мoлитви, или нечем трећем, то jе знак да jе дoстигнутo стање духoвне слoбoде, кojе су имали неки велики духoвни учитељи, каo рецимo Jogananda, кojи jе имаo разумевања за све религиjе, па и за различите духoвне стазе у oквиру jеднoг система, jер jе знаo да пoстojе интелектуални, вoљни и емoтивни типoви духoвних људи, па jе за сваког oд њих креираo различите мoлитве или менталне афирмациjе.
Али, пoштo се чак ни на Филoзoфскoм факултету не нуди самo jедна филoзoфска oпциjа, негo се студенти упoзнаjу са тoликo различитих филoзoфских система, пoзициjа и парадигми да на краjу и сами пoмисле да jе ту тoлика збрка да се из тoга не мoже изрoдити ништа паметнo, какo oнда oчекивати да би jедна АКАДЕМИJА мoгла нудити самo jедну пoзициjу, jедну парадигму, када свакo oд предавача има правo да заступа самo свojу пoзициjу и парадигму.
Пoштo смo се ми oпределили за тo да ангажуjемo за предаваче изузетнo квалитетне духoвне ствараoце и истраживаче, и пoштo њихoве пoзициjе и парадигме не мoгу да се пoдведу пoд заjеднички именитељ, oсим да jе реч o неким духoвнo – енергиjским темама, ни oпшта пoзициjа или парадигма АКАДЕМИJЕ не мoже бити самo jедна.
Али каo штo се разнoврснoм пoнудoм парадигми избегава oпаснoст oд ускoгрудoг дoгматизма, кojи jе незахвалан чак и када jе дoбрoнамеран, jер се не вoди рачуна o различитим духoвним типoвима људи, прoграм тема АКАДЕМИJЕ jе скрojен такo да се избегне и супрoтна oпаснoст. Чак су и велики духoвни учитељи XX века, каo рецимo Oшo упали у ту замку, да навoднo пoд парoлoм порушених граница између религиjа прoпoведаjу апсoлутни идентитет тамo где су oчигледне разлике и специфичнoсти, пoистoвећуjуи Буду и Христа, SAMADHI и NIRVANU, каo да jе тo све истo. Каo штo ниjе паметнo све oштрo раздвojити, такo ниjе мудрo ни не видети разлике и специфичнoсти тамo где oне реалнo пoстojе, jер тo oнда сведoчи o неразумевању аутентичнoсти некoг духoвнoг искуства.
Духoвни задатак АКАДЕМИJЕ jе да управo раскринка ту заблуду, да сви духoвни путеви вoде истoм циљу, истoм oстварењу, и да су на врху све разлике избрисане, утирући пут ка мoгућнoсти jедне ВЕЛИКЕ СИНТЕЗЕ свих тих различитих oстварења, крoз НOВУ идеjу синтезе Празнине и Бoга, метафизике и диjалектике, пасивнoсти и активнoсти, мирoвања и кретања.
Али и та ВЕЛИКА СИНТЕЗА ниjе главна парадигма, негo jе самo jедна oд парадигми кojе ће бити пoнуђене, oсим класичних Правoславних, будистичких, мистичних, филoзoфских, астрoлoшких, научних, уметничких и других парадигми, такo да ће свакo за себе мoћи да изабере oнo штo му наjвише oдгoвара.
Та ВЕЛИКА СИНТЕЗА jе за нoви тип чoвека из ере Вoдoлиjе, бoгатoг мисаoнoм, вoљнoм и oсећаjнoм функциjoм истoвременo, oригиналнoг, oдважнoг, са нoвим мoделoм индивидуализма, на начин oпштечoвечанске кoлективне Свести, такo да и њу нудимo свима, у нади да ће таквих свестраних духoвних људи бити све више.
АКАДЕМИЈА И NEW AGE
Ново доба је астролошка категорија. Али онда је на Западу у другој половини двадесетог века настао духовни покрет који је себе назвао баш тако, New Age.
Пошто је астролошко ново доба нешто што само по себи долази, оно заиста захвата и утиче на свест људи и они почињу да се поистовећују с њим. Али, постоје различити нивои и димензије тог новог доба.
Друштвени покрет који себе назива тим именом је примио неке основне идеје надолазеће ере Водолије, али уопште није схватио суштину принципа Водолије. Због мог Месеца и Јупитера у Водолији, мени је дато да на тај астролошки феномен гледам много дубље и озбиљније. Добре стране друштвеног покрета који се зове New Age су: Слобода, Колективизам, Свестраност, Индивидуалност, Оптимизам, Љубав, Афирмативност-прихватање тела и емоција, Развојност, Револуционарност-уверење о наглој промени Колективне Свести, Синтетичност, Усмереност ка јединству, Свест о Хијерархији, али и Унутрашње вођство, Самосталност, Равноправност полова итд.
Додуше, неке од тих особина нису Водолијске. Оптимизам је Стрелачки, Љубав је Лавовска, а афирмативност је синтеза Стрелца и Лава, Јупитера и Сунца. Водолијски Уран је креација кроз негацију, рушење традиционалних система и школа, настајање неких нових духовних учења, која додуше укључују најбоље традиционалне духовне вредности, али на потпуно нов, оригиналан начин, а не механички и синкретистички, као што је то најчешће случај код аутора и учитеља New Agea. Осим тога, Водолијски Уран трансцендира материју, тело, чулност, емоцију и душу уопште и иде на ниво Астралног, Менталног и Духовног тела, тако да је очување тога и у New Age-u и у нашој Духовној Академији нешто што више припада ери Риба, где се наглашава колективно несвесно, па онда има много више места да се до Бога, Савршенства, дође кроз емоције, душу, љубав.
Оно што је лоше у друштвеном покрету који себе зове New Age јесте теоријска површност и непрецизност, без јасног дефинисања или бар приближног одређивања појмова који се користе, па онда има пуно поједностављивања и прављења нечега што се зове популарна литература. И то онда озбиљном читаоцу делује као када фотографију неког прелепог, раскошног предела гледа у црно-белој техници.
Осим тога, под утицајем нечега што нема много везе са Водолијом, осим што је изван чулне свести, у New Age-u има много фантазирања о ванземаљским цивилизацијама, па је тако научна фантастика потпуно изгубила осећај за реалност, приказујући се неуким читаоцима, који су жељни такве литературе, као нешто реално.
У New Age-u није добро ни то што се у медитативним праксама више ради са спољашњом Светлошћу, која треба да се визуелизује, уместо са Унутрашњом Светлошћу, која може директно да се види и доживи.
У New Age-u има пуно неоригиналности. Углавном се врте исти, квази научни појмови, узме се идеја од некога па се од тога направи цела књига, посебан метод рада, па и читава духовна школа.
И на крају, ту се уопште нема идеја о злоупотерби Слободе, због неразвијене Моралне Свести. Могли су бар и то да науче од Буде, када га толико експлоатишу за своје теорије и методе- да прво мора да се развије морална свест кроз поштовање моралних принципа и завета, па тек онда може да се иде ка тоталној Слободи.
Због свега наведеног може да се закључи да наша Духовна Академија има додирних тачака са добом Водолије, које и ми у неком озбиљнијем и дубљем смислу најављујемо, али нема ништа заједничко са друштвеним покретом званим New Age.
СТАРЕ ДОГМЕ И НОВА УЧЕЊА
Старост није гаранција квалитета. Ако је нешто старо, не мора самим тим да буде истинито, добро, вредно. Често је тако, али не увек. Често традиција баш чува оно највредније у неком старом учењу, али заједно са тим драгоценим, нечим од непроцењиве вредности, онa може да одржава у животу и неке окоштале погрешне догме које су зреле за промену, за прилагођавање ери Водолије, која је на помолу.
С друге стране, ако је читав Универзум у неком развојном процесу, онда ни на Земљи нема цикличних развојних циклуса, тзв. ЈУГА, него се и мудрост, знање и Божански увиди стално развијају. У двадесетпрвом веку не може више да се мисли механицистички, као што се мислило до Хегела, који је широм отворио врата дијалектици, и Ајнштајна, који је такав начин мишљења уградио у науку. Онај ко после њих не научи да мисли тако, просто није више у игри. Постаје застарео, на негативан начин, као парна локомотива. Главне догме тих старих учења су:
1. Идеја о паду у материју, о томе да је материја нижи ниво постојања од Духа и Енергије.
2. Идеја о реинкарнацији, да се душа након физичког живота сели у неко друго тело, онако механички, као што се вода пресипа из чаше у чашу.
Прва догма је настала из класичне људске позиције, из осећаја ограничења које даје материјално тело у тежњи за потпуном слободом. Али, нико о томе није размишљао мало више и шире, из позиције бестелесних бића. Многа бестелесна бића уживају у слободи, а ипак чезну за тим да имају телесне доживљаје или да бар осете телесност тако што ће се енергијски повезати са ауром неког телесног бића. Бестелесна бића и поред све своје лакоће и вишедимензионалних знања и способности, осећају да им нешто битно недостаје, да су без телесности половична бића, да ту нема пунине и сочности просторне тродимензионалности.
То што тело на крају пропада, не значи да је оно безвредно или мање вредно. Напротив, оно што краће траје је вредније, као што је на Земљи вредније оно чега има мање. Дијаманти и Злато су вреднији од песка и камења. Зато је привилегија и част бити у телу, нарочито у људском телу, које има Свест, Дух, Доброту и Љубав . То није казна. Наивна је идеја о Богу који ствара људска бића по својој слици и прилици, а онда их кажњава зато што хоће да открију шта је мудрост. Сваки Бог би не само тражио него и очекивао од оних којима је дао да мисле, да знају што више о Њему и Његовим Божанским Законима, који се у моралној варијанти карме, закона слободе, базирају на разликовању добрих намера и дела од оних који то нису.
Ново учење слави тело, материју, живот. Не презире их и не омаловажава. Материја даје некад непотребну тежину, ограниченост у простору, и неку основу за незадовољство и патњу због старења, болести и смрти тела, али иста та материја даје осећај стабилности Духу и дубину Души, уз осећај укотвљености Астралног тела. Није поента у задовољству и чулном уживању, него у чврстини, кохезији, интегрисаности, којих нема на Астралним и Духовним равнима, без масе и физичке гравитације. Ако је Бог Савршен, позитиван Дух Доброте, Истине и Љубави, Он не може стварати материју из игре или досаде, или за неко тестирање ко ће у томе да се сети Њега и да му се врати. Материја је део једне интегралне целине постојања, која вероватно није накнадно створена, него постоји заједно са Духом и Енергијом одкад и они постоје.
Ако је Бог у неку материју удахнуо живот, па још и духовни живот, то има много дубљи смисао од пуког духовног превазилазећег сукобљавања са својим телом. Бог је, у складу са својим Савршенством, и у ту Свесну и Слободну духовну материју звану човек уградио делић свог Савршенства, а није то дао као пад услед неког апстрактног греха или као казну. Та идеја о казни је настала услед људског осећаја кривице, да су неспособни за нешто, вероватно за највиша Божанска дела, а не из неког реалног, мистичног, блиског контакта са Богом.
То је механицистичка а не развојна, дијалектичка доктрина и зато је то застарела догма. По њој се човек не развија континуирано као што је наука доказала, него се уплиће нека дечија машта на бази вештачких менталних конструкција, по којима Бог није Дух који све прожива и подржава, него је неки зао дух који кажњава за неку баналну, измишљену непослушност. Чим је Бог човеку дао свесну слободу, није му ни оставио могућност да не дође до разликовања Добра од Зла.
Славити материју, тело и живот, не значи отићи у хедонизам, или не дај Боже у разврат. То само значи не подлећи негативним идејама и ставовима о физичком телу, јер такве негативности не говори Бог, него их шапуће она супротна сила, која на тај начин ствара негативне осећаје, па чак и депресију, осећај бесмисленог живота у простору и времену. Такве негативности и депресије сигурно нису Божанска намера и Божанске енергије. Будите с Богом, не с оном другом страном, чак и када је материја у питању. Та прва догма је најраспрострањенија. У корену је скоро свих религија. А када неки Светац остави мирисне и чудотворне мошти од свог тела, онда сви виде да је и телом прославио Бога у себи, али се нико не пита како би то било могуће, не без Христа, као што се обично мисли, да нас је он избавио од тог прародитељског греха, него без Божанске основе у самом људском телу за такво остварење. То је исто смешна идеја. Одузети нешто од Бога, па дати Христу и онда рећи- Исус Христ је Бог, зато што је Павле морао да лечи своје осећање кривице. Али, то није ова тема. Овде треба додати да по дијалектици, оно што је најниже јесте најниже по неким карактеристикама, али да је у исто време највише по неким другим карактеристикама. Материја је најнижа по томе што има најгрубље, најспорије фреквенције, али је највиша по чврстини, стабилности, кохезији и интегрисаности.
Друга догма је карактеристична за источњачке религије и духовна учења. Тамо је идеја реинкарнације толико уврежена у традицију, да чак и Буда, који је одбацио Бога и душу није могао или смео да се одрекне те идеје. Или просто није било време да се та идеја континуитета и повезаности Свести види на неки други, флексибилнији начин. Мање механистички, а више дијалектички, у складу са духом нашег времена и духом ере Водолије, која је суштински дијалектичка, јер је ту због принципа негације, и још даље негације негације, највише на делу развојни принцип борбе супротности и продора кроз то ка нечему новом.
Они су на ту механицистичку идеју дошли због реалне способности високо духовно развијеног бића да у старости пројектује своју Астралну Свест или Суптилно тело или Двојника у неки ембрион и да тако као неки спољашњи дух запоседне ту неразвијену душу. И после та млада душа мисли да је инкарнација неког тамо високог Ламе, а она је у суштини само запоседнута. Више нема своју слободу, јер мисли и осећа као тај неко други, и то још сматра посебном чашћу.
Међутим, то осећање части је донело прве озбиљне проблеме тој доктрини. Пошто је част бити инкарнација неког великог Ламе, и пошто је број живих на Тибету био мањи од свих великана из прошлости који се стално инкарнирају у некоме, почело је да се дешава да у неком живом човеку постоје две, три или више инкарнација. То значи једно тело, а више душа или духовних бића. Ту је већ механицизам и механицистичко мишљење почело да пуца. Дакле, чија је то свест или духовно биће које интегрише те три различите свести или духовна бића у себи. Да ли неког од тих придошлица, или је у питању нека изворна свест, коју је то биће добило од Бога, а не од неке од инакарнација.
Да би се одговорило на то питање мора да се зна једна проста чињеница. Све је Свест. Бог је свесни Дух који прожима Све, и зато је све Свест. Сви ми као несвесна или полусвесна бића живимо у океану Свести, али пошто не видимо даље од носа, то не знамо. Ко то открије, доживи и проживи, за њега се каже да је Пробуђен, Просветљен. У односу на друге је заиста мало буднији, а и то је нормално и природно стање људског бића и не треба од тога правити фаму. Људска бића су дивна по томе што оно чега има највише у њима и око њих, они најслабије виде. Као и љубав. Љубави има на сваком кораку, све је дело Божанске Љубави, а људи стално чезну за неком парцијалном неоствареном љубављу и стално су разочарани у љубав, јер је траже на погрешном месту, у неком делу а не у целини. Љубав је целина, не Истина као што мисли Хегел. Додуше и Истина повезује све у целину али Љубав то чини боље, јаче и дубље.
То важи и за Свест. Све је Свест, а људи живе у мраку несвесних мотива, жеља и акција и онда је нормално да не могу да схвате како та свеопшта Свест функционише и како себи прибавља континуитет у Времену и Простору.
То повезивање се одвија преко других облика Духовних Бића, преко Планетарних Интелигенција. Оне су кармички контејнери и банке података за све људе који су живели на земљи по питању одређене духовне области.
Када је ембрион још у стомаку, његово суптилно тело прима разне Планетарне информације о многим људским бићима из прошлости, у складу са његовим астролошким распоредом и кретањем Планета на небу, повезаних са Планетарним аспектима тих људи из прошлости. То се настаља и када се дете роди и то траје стално. Ја сам једно време, читајући често и дубински Хегела имао осећај као да је његов дух ушао у мене и да почињем да пишем не као он, него као да сам он. А тада сам имао преко 25 година. Деца су много отворенија и много лакше примају невидљиве астралне утицаје са неба, и после није чудо кад се сећају разних неповезаних детаља из нечијег живота, осећајући као да се то њима лично дешавало. Они имају осећај да се њима лично то дешавало баш због те интегративне повезаности свеопште Свести и због суштинске безличности Планетарних интелигенција, при чему и једно и друго стварају осећај губитка дистанце између овог и оног Свесног бића, овог које се сећа и оног на које се то сећање односи. Ја се, на пример, сетим како је живео краљ Шкотске и не правим дистанцу, него одмах осећам да сам ја био тај краљ. У суштини, у игри су само информације и слике које се црпу из безличних Планетарних Интелигенција, и пошто је моја Свест повезана са свиме, јер је све Свест, ја имам осећај да се то мени дешавало, да сам ја, моја душа, моја духовна свест, тада живео као тај краљ.
На тај начин, један Тибетанац носи у себи инкарнације тројице узвишених Лама, који су томе допринели тако што су се мимо Планетарних утицаја или уз њихову помоћ свесно пројектовали у ембрион или у бебу или у мало дете те особе.
Планетарне Интелигенције које у току нечијег живота утичу на карактер, особине, начин размишљања и доживљавања, емоције и акције неке особе, задржавају информације о томе кроз специфичност односа са другим Планетарним Интелигенцијама из тог времена. Тако делићи мозаика у кретању стварају слику о целини једног бића, о појединачној души. Када тело умире, ако није Свето или Просветљено, сваки део реинтегрисане Свести се враћа Планетарној Интелигенцији са којом је у информационој резонанци, и која је била за његовог живота духовни оквир његовог развоја. Преузвишена је идеја Платона да смо настали од Звезда и да се враћамо тамо, свако на своју Звезду. Ми смо настали од једне Звезде Сунца, и да бисмо након смрти енергетски и информативно изашли потпуно из Сунчевог система, морамо бити Свети или Просветљени. Па чак и када неко достигне Светост или Просветљење, све индивидуалне особине, достигнућа, знања и вештине остају записане у Планетарним Интелигенцијама, које су Божански Изасланици и помагачи у развоју Духовног живота на Земљи.
Планете су као неки велики магнети који држе на окупу безброј различитих варијанти и нијанси сродних карактеристика из области коју покривају, и сви људи се у то уливају и из тог изливају на свој специфичан начин, као што на физичком нивоу сви на свој начин удишемо исти ваздух из Земљине атмосфере, или на енергијском нивоу хранимо своју ауру Земаљским магнетизмом. Јер сви смо покретљиви, интерактивни, функционални делићи истог, универзалног поља Свести, и ти међусобни односи и настављање индивидуалних Свести нису механички него дијалектички. Тиме се бави нова Духовна наука која се зове ДИНАМИКА БОГА.