Онтологија, метафизика и физика

Наука је добро уочила да је главни проблем филозофије претерана, понекад опсесивна потреба за уопштавањем. Ту потребу филозофије сам критиковао са позиције своје изграђене Филозофије индивидуалног Духа и Духовног развоја, да без обзира што је сваки појам нека општост нема потребе да се увек тражи и иде до неке крајње општости, са надом да је та последња општост нека највећа истина. Рецимо, ако се вратимо на Физис као принцип кретања или онога што је у основи кретања, можемо да уопштавањем искажемо да је свака промена места заправо вид кретања у простору, али ако хоћемо да уопштимо кретање у времену веч није тако лако све начине кретања у времену свести на једно опште одређење које има смисла и саопштава нешто ново и битно. Једина општа карактеристика за настајање, развој и трансформацију, као три главна облика кретања у времену, је да је у питању нека квалитативна промена, из чега произилази да је време само по себи квалитатитивни принцип. Иако смо тиме дошли до неког новог увида, скоро мисаоног скока у закључивању, тим нивоом уопштавања ништа нисмо рекли ни о настајању ни о развоју ни о трансформацији, што значи да уопштавање не може стално ићи напред, ка све већим нивоима општости, него мора мало ићи напред, мало назад, мало у апстрактно, мало у конкретно. Тек тако се долази до праве истине која је превише суптилна да би се ухватила само неким грубим апстракцијама. Другим речима, да бисмо то објаснили морали бисмо да се вратимо на сваки од тих појмова посебно, и о томе ће бити више речи у поглављу о Дијалектици Времена и простора. Овим уопштавањем смо само наговестили да Време као носилац квалитативне промене или као квалитативни принцип не спаде у домен савремене физике, јер она тврди да је квантитативна наука, која Време погрешно одређује само као бројчану меру кретања у простору или као прирепак брзине кретања у простору.

Али ако је погрешно филозофско свако уопштавање до крајњих граница, па и до тог појма Бића, као нечега што у свему јесте, а није ни у чему посебно, јер је Целина свега, као Једно или као јединство мноштва, које све прожима, а опет све на неки начин трансцендира тиме што је вечно Биће за разлику од тих коначних бића, то не значи да су сва филозофска питања и сва филозофска уопштавања бесмислена и да наука, односно најпре физика и астрономија то треба да прескоче као нешто небитно и нефункционално. Додуше, физика је схватила да постоји неко јединство свега, иако то не зове Биће и да је потребно наћи теорију свега која би објединила све четири силе интеракција у микро и макро свету, али још није схватила да ако хоће да буде комплетна наука, а не само један камичак у мозаику знања, мора да изађе из свог имена и да осим тога што је физика буде и метафизика, јер једино спајањем физике и метафизике може да се дође до неких целовитијих истина. Да се савремена наука није толико приближила метафизици, ја се не бих ни прихватио овог задатка да направим мост између њих, али почто је она на корак од метафизике, при чему је један од највећих физичара XX века, Хајзенберг чак написао књигу под називом” Физика и метафизика “, мени се намеће као логичан задатак да помогнем у њиховом бољем међусобном разумевању. То је зато што ја нисам ни физичар ни метафизичар, него дијалектичар и духовни практичар, а са те позоције се све супротности боље виде и лакше усклађују.

Аристотел је метафизику, или како је он звао прву филозофију, поделио на онтологију и теологију. То је наравно погрешно, зато што говор о Бићу не може да се одвоји од говора о Богу. Може у смислу да су то два различита поглавља једне књиге, али да су две различите области истраживања, то може да буде само производ чисто теоријског, мисаоног пројекта истраживања. Иако је Аристотел знао да Биће није објекат, и поготово да Бог није објекат, истраживао их је само теоријски, као да они то јесу. Међутим и Биће и Бог су врло практични и кроз ту практичност су толико међусобно прожети да их је тешко теоријски одвојити и посебно проучавати.

Али велики је допринос Аристотела што је чак и свој рад који је назвао Физика, обојио метафизиком, а нарочито своју Прву филозфију, и што је тиме зацементирао учења својих претходника, укључујући и Платона да свет није само физички, материјални свет предмета и објеката, иако наше знање о свету почиње од чулног опажања,него да у тим предметима у простору постоји и облик, или Еидос, однсосно идеја која обликује и која није материјална, да је појам сврехе или сврховитог узрока у корену многих начина кретања, нарочито оних у времену, и да је први узрок свеколиког кретања непокретни покретач или сам Бог. Оно што је занимљиво то је да је Аристотел Биће одредио као неку вечну, највишу и трансцедентну општост свега посебно постојећег, а Бога је одредио као Индивидуално Биће које не подлеже процесу уопштавања. Ни то није тачно. Ја сам до Бога баш дошао кроз уопштавање, да ако постоје Духови оностраних бића који су некада живели на Земљи, и ако постоје Духови Планета и Звезда,у шта сам се и поред велике сумње све више уверавао, онда је логично да постоји неки Универзални Дух који све то координира и на неки савршен начин свим тим флексибилно управља. Ко научи Духовну астрологију и схвати колико је сложен и добро осмишљен однос Духова Сунца, Планета и Месеца, може да изведе само два закључка. Или иза тога стоји Сатурн, па све то он организује и интегрише или Дух Сунца,или нешто треће много веће и савршеније и од једног и од другог. Тешко да је у питању Дух Сатурна јер он нема моћ да управља Духом Сунца, па ни Духом Урана или Нептуна, као трансцедентних принципа. Сунце има више шансе да управља свим осталим Планетама и Месецом, јер су он настали од њега, али Сунце не може да ствара, координира и управља Духом фиксних Звезда: Бетелгејзом, Антаресом, Полуксом, Регулусом,итд. Значи да је у питању ипак неки виши, Универзални Дух који је на неки начин увучен у Галаксије, Звезде и Планете изнутра, из њих самим управља свим тим. А то не може да буде нико други него Бог, ма како га неко звао или схватио.

Тај Аристотелов дуализам на Биће и Бога, на онтологију и теологију је занимљив из другог аспекта. Он показује да свако ко истражује све што постоји, или ми би сада рекли Универзум, мора да се одреди у односу на два кључна метафизичка и онтолошка питања истовремено. То би онда тербало да вази и за савремене научнике, нарошито физичаре, без обзира што су они у праву када кажу да њима тај стари онтолошки појам Бића као целине свега што постоји,и Битка Бића као неке сакривене, нематеријалне суштине ништа не значи и да то онда не могу озбиљно да узму у разнатрање.Та питања су, прво, колико има главних или конститутивних принципа у структури Универзума, један, два, три или више, и друго, који су то принципи. По броју конститутивних принципа традиционална онтологија разликиује монизам, ако је један принцип, дуализам, ако их је два и плурализам ако их има више од три. Пример монизма је Парменид, пример дуализма Декарт, а пример плурализма Емпедокле, са она његова 4 Елемента. По томе који конститутивни принцип је главни, онтологија разликује идеализам, материјализам и волунтаризама. Идеалисти су Платон и Хегел, материјалисти, Демокрит и Маркс, а волунтаристи су Ниче и Шопенхауер. То је класична подела школске онтологије и ту се одмах види да нешто недостаје. Шта ћемо са оним становиштем које има три принципа, као рецимо материју, енергију и Дух. Оно није ни монизам ни дуализам ни плурализам, јер је за ово последње потребно да их има више од три. То би се можда звало триализам. Као друго, ту се не узима у обзир да је крајем XIX века направљен један филозофски правац Освалда Шпенглера, који је је под утицајем научних отрића разних облика енергије, па и радијације, закључио да је основни конститутивни принцип енергија, и то становиште је назвао Енергетизам.