Школа медитације
Школа медитације је трајала три године, од 1985 до 1988, ћетири пута неделњо по три сата непрекидно. У даљем тексту је дат опис вежби које су се тада радиле. Њих је у то време забележио Виктор Петрушић и тај текст је објављен у књизу „Мудрост младости“.
ОПУШТАЊЕ
Опуштеност или опуштање је основа медитације, односно то је вежбаса којом би се требао започети медитативни тренинг осим ако медитант већ није довољно опуштен.
Медитативна пракса препоручује следећи начин опуштања. Прво се треба концентрисати на лево стопало и то тако да једино њега имамо у свести (да једино за њега знамо и да једино на њега мислимо, а да све остало једноставно не постоји), уз то се може имати осећај и његовог разливања по тлу. Када се осети да је лево стопало опуштено може се прећи на опуштање леве потколенице с тим да се опуштеност стопала не изгуби. Потколеница се опушта на исти начин као и стопало, а када се опушта може се прећи на опуштање бутине (леве). После бутине опушта се лева страна трупа, па лево раме, па лева надлактица, подлактица и лева шака. Затим треба прећи на опуштање једне стране тела и то истим редоследом. Једино мишиће лица не треба опуштати.
На крају се треба концентрисати на цело тело и то тако да се сваки део тела истовремено има у свести.
Цела вежба се може свести а горе поменути крајњи део, али само ако се има боља концентрација јер је овакав начин доста тежи. Вежба се затворених очију. На крају треба напоменути да покретање тела слаби опуштеност и да за успешну медитацију треба бити опуштен за све време тренинга, а не само у току вежбе опуштања.
ДИСАЊЕ
Медитација захтева посебан начин дисања, који се састоји у следећем: дише се кроз нос и то стомаком, односно тако да при удисању и издисању плућа остају непомична, а стомак да се надима односно увлачи (удисање – надимање, издисање – увлачење).
Дисати се мора полако, без наглих удисаја и издисаја, сасвим благо, тако да ни сами себи не чујемо дисање. Дисање мора да има ритам који треба некако овако да изгледа: 3 секунде удисај, 2 секунде задржавање ваздуха и 3 секунде издисај. С тим што ритам не мора бити баш стриктно такав, свако може наћи свој ритам, али овај, горе описани, треба да буде модел. Што су дужи удисај, издисај и задржавање ваздуха то је боље.
Када нам престане бити напорно да дишемо стомаком, када се навикнемо на горе описано дисање, треба практиковати његову примену при свакој вежби и то неизоставно.
А сада ево неких вежби које су директно повезане са дисањем.
1. Уз малопре описано дисање треба бити концентрисан на тачку која се налази на врху носног канала и из ње посматрати ток или пут који ваздух прелази при сваком удисају и издисају.
2. Ова вежба, која се комбинује уз дисање, разликује се од предходне (1.) по томе што је концентрација сада усмерена у тачку која се налази на 7 цм испод пупка и на 3 цм унутар тела. Та тачка је центар људске енергије. Такође треба посматрати путању ваздуха при дисању (у мислима, разуме се).
3. Трећа вежба се састоји у следећем:
Уз удисај треба осећати (почетници могу и да замишљају) како из земље кроз оба стопала, кроз потколенице, бутине, улази неки флуид и који се при свом лаганом ходу из обе ноге спаја у тачки 7 цм испод пупка и 3 цм унутар тела и ту се сакупља. Увлачење флуида траје колико и удисај. За време задржавања ваздуха, флуид мирује сакупљен око малопре описане тачке. А са издисајем флуид се истим путем којим је и дошао, враћа назад у земљу која је његов неисцрпан извор. Путања флуида може бити продужена тако да он из стомака, односно из тачке испод пупка, продужава своје кретање кроз длан руке, који је благо наслоњен на стомак. Флуид се зауставља негде у подлактици и ту се задржава за време задржавања ваздуха и одатле се враћа истим путем уз издисај.
Још треба само још једно да се разуме, медитативно дисање се не упражњава само уз три малопре описане вежбе, већ уз све које постоје, али су задаци тих трију вежби директно повезани медитативног дисања.
Напомена: стомак треба ослободити свих стега одеће ради његовог лакшег кретања.
МЕНТАЛНА ПРАЗНИНА
Ментална празнина или празнина свести је вежба којој сваки медитант мора посветити доста времена јер је ова и најважнија, али (зато) и најтежа.
Задатак је следећи: своју свест медитант мора испразнити тј. ослободити од сваке представе, осећања, асоцијације и мисли тако да једноставно више не зна ни где је, ни ко је, ни шта ради, ни како је и томе слично. А свест о постигнутој празнини медитант ће преко интуиције добити.
Вежбати се може затворених, али и отворених очију. После истека предвидјеног времена за вежбање менталне празнине, треба се опустити (психички) и препустити спонтаном пуњењу или пражњењу свести (у зависности од уложеног напора и концентрације).
КОНЦЕНТРАЦИЈА НА ТАЧКУ У СРЕДИНИ ИЗМЕЂУ ОЧИЈУ
Ову вежбу упражњавају обично они који немају довољно концентрације за вежбање менталне празнине, јер ова прва стоји као припрема (предвежба) за празнину свести. А састоји се једино од чисте, искључиве концентрације на тачку у средини између очију, која се може имати у свести као ужарена куглица. Очи су затворене. Ако се у току важбања осети потреба за празнином свести треба се препустити вежбању ове друге јер је ова важнија.
ЕКРАНСКИ ПОГЛЕД
Задатак ове вежбе је следећи: да се све гледа а ништа да се не види.
Уствари медитант треба истовремено све предмете који су му у видокругу механички да региструје, као нејасне облике лишене масе и материје, не покушавајући да их поима.
КОНЦЕНТРАЦИЈА НА КАПКЕ
Ова вежба је блиска вежби концентрације на тачку у средини између очију јер је и она једна од припреме за менталну празнину. А, задатак који она налаже је концентрација на унутрашњу страну очних капака који се налазе у равни која је отприлике одређена. Очи су затворене.
Слично као и при вежбању концентрације на тачку у средини између очију тако и при вежбању концентрације на капке, ако се осети потреба за празнином свести треба прећи на њено изграђивање.
ПРАЗНИНА ТЕЛА
Вежбати или боље рећи стварати празнину тела можемо на два начина, а први је:
Затворених очију у својој свести треба имати само облик свог тела, а не и масу, односно своје тело треба осећати као нематеријално, безтежинско, испражњено од костију и меса, али са обликом тј. запремином. Тело се у свести има као јединствена целина.
Други начин се ради такође затворених очију и састоји се од посматрања свог тела (које замишљамо као нематеријално и празно, али са обликом) са одређене висине (отприлике 2–3 метра).
Најважније и у првом и у другом начину је то да се цело тело одједном има у свести, а не део по део.
ПОГЛЕД У ДАЉИНУ
За ову вежбу потребно је да медитант испред себе, на највише десетак метара, има какав зид или неку другу творевину. Тако да му из положаја за медитацију ова спречава да види даље од ње. А када нађе какво слично место треба да гледајући право у препреку гледа у даљину иако му то ова не дозвољава (једноставно треба да гледа као да препрека не постоји).
КОНЦЕНТРАЦИЈА НА СВЕ ШТО СЕ ВИДИ
Ова вежба налаже да се нитша не гледа, а да се све види, или све предмете у свом видокругу имај истовремено у свести, у почетку као нејасне творевине беле масе и без значења, а касније као одређене материјалне појаве.
(Ово касније значи после рецимо пола године вежбања концетнрације на све што се види, али најважније је да се не концентришемо на предмет по предмет, него на све одједном).
Напомена: медитант мора бити свестан растојања.
БРОНЗАНО ЛИЦЕ
Задатак ове вежбе је:
Своје лице треба осећати као непомично и чврсто, једноставно као да нам је кожа лица од неког метала, лима, бронзе или слично. Вежба се може радити и отворених и затворених очију.
СПУШТАЊЕ СВЕСТИ У СТОМАК
Сам наслов ове вежбе рекао је скоро све. Центар своје свести, који се налази у глави, треба спустити у стомак, тако да се поседује осећај да се стомаком мисли, односно да све мисли, сва осећања, представе, да концентрација и целокупан садржај свести потиче из стомака где се и ствара.
Истовремено негде из геометријског центра свог стомака треба посматрати његову унутрашњост, односно погледом прелазити по желудцу, по бубрезима и осталим ткивима и органима који се налазе у стомаку.
КРЕЋУЋА МЕДИТАЦИЈА
Наша концентрација у овој вежби не задржава се на само једној материјалној или нематеријалној ствари већ прелази с једне на другу (отуд јој и име крећућа).
Значи, концентрацијом треба прелазити по разним деловима нашег тела.
Претходно треба стати, или сести у такав положај, да се из њега, не померајући главу, види цела предња страна нашег тела. Тада поглед треба уперити у десно стопало и концентрисати се на њега, а посебно на додирну површину између тла и табана.
Затим гледајући у десну подколеницу треба се концентрисати на њен површински део, уз истовремено осећање некаквог струјања у том пределу.
Потом концентрацију заједно са погледом треба преместити на леву бутину и то на онај унутрашњи део који заузима кост. Уједно треба створити осећај некаквог струјања кроз кост, и то одоздо нагоре.
После овога поглед треба уперити у предео пупка, а концентрацију у тачку 7 цм испод пупка и 2 цм од површине у телу.
Затим концентрација треба да пређе на лице уз осећај да нам је оно чврсто и непомично.
Следеће место на које се треба концентрисати је тачка која се налази на средини растојања између очију.
Потом се треба концентрисати на путању која од левог стопала кроз ногу, леву страну трупа, лево раме и руку води до леве шаке.
У свести треба имати целу путању одједном, а концентрацијом (и погледом) треба не сувише споро прелазити по њој. Сваки део вежбе радити по једну седмину времена предвидјеног за њу.
ОДРЖАВАЊЕ РАВНОТЕЖЕ НА 2 НОГЕ
Ова вежба налаже следеће: Затворених очију стој непомично на две ноге и истовремено имај осећај крутости целог тела (осим стомака јер се стомаком дише) и имај осећај јединства са телом (осећај се као део подлоге, као дрво које се својим разгранатим кореном сјединило са тлом).
Да би најлакше одржао равнотежу медитант мора имати у свести две тачке. Прва је центар равнотеже и налази се на 6–7 цм испод пупка, а друга је њена нормална пројекција на подлогу, која се налази између стопала која су размакнута око 20 цм.
Медитант ће успоставити равнотежу онда када те две тачке одређују праву која је нормална на подлогу, те своје тело треба померати у складу са овим.
Када се добије сигурност у стајању треба почети са вежбањем менталне празнине и других вежби у стојећем положају.
Напомена: руке се при стајању налазе спуштене уз тело.
ВЕЖБА ЗА ПОСТИЗАЊЕ ТЕЛЕПАТИЈЕ
Ова медитативна вежба се састоји из два дела. У првом делу се постиже енергетска повезаност, која је непходан и најважнији услов за менталну повезаност, која се покушава достићи у другом делу вежбе.
Вежба почиње тако што медитанти стану један наспрам другог на одстојању око једног метра и отворених, или затоворених очију концентришу се на простор између њих. Али тако концентрацијом обухвате и себе и оног другог.
Када се успостави енергетска повезаност треба се концентрисати на ментално тело медитанта испред себе, односно на његове духовне фунцкије: мисаоност, памћење, осећајност, машту, интуицију, вољу и концентрацију, и на тај начин покушати успоставити менталну повезаност и комуникацију.
Ова вежба, иначе, дуго неће давати резултате.
ПРИТИСАК НА ПРЕДЊУ СТРАНУ ТЕЛА
Ово је вежба за коју не гарантујем да ћу потпуно и коректно описати, јер је се не сећам баш најбоље.
Вежба почиње тиме што код себе треба створити осећај да нас нека непрегледна материја велике густине и масе снажно и равномерно притиска по предњој страни тела.
Негде на трећини времена предвидјеног за ову вежбу, малопређашњи осећај снажног притиска треба неутралисати и створити осећај да се између нас и те тешке и густе материје, створила нека као ваздушна баријера која спречава да ми осећамо притисак, али он на њу саму ипак делује. Ширина баријере од сваког дела предње стране нашег тела до „материје“ треба да је око 1 м. После отприлике још једне трећине времена (од мењања осећаја) треба елиминисати малопређашњи и поново изградити првобитни осећај, тј. осећај снажног притиска густе, тешке и непрегледне материје на предњу страну тела.
Нисам сигуран како се вежба завршава: да ли се притисак полако смањује, или се једноставно опустимо (престанемо да се концентришемо) или некако другачије.
Вежба се ради затворених очију.
У ЦЕНТРУ ПРОСТОРА
Постоји вежба које се ја најбоље не сећам и којој сам дао име „У центру простора“, а за коју мислим да некако овако налаже: Мораш осећати да се налазиш у центру простора који је чист (не садржи никакве материјалне облике, баријере и препреке). Вежба се затворених очију.
ОДРЖАВАЊЕ РАВНОТЕЖЕ НА ЈЕДНОЈ НОЗИ
Неупућени би се можда питао зашто је одржавање равнотеже на једној нози медитативна вежба. А она јесте медитативна управо зато што се за њено извршавање користи концентрација.
Вежба се ради тако што се отворених или боље (теже) затворених очију, покушава одржати равнотежа на једној нози али никако помоћу физичке снаге већ помоћу концентрације. Ноге је довољно једном заменити и то после најмање 5 минута (што дуже то боље). Начин на који се одржава равнотежа помоћу концентрације треба сам медитант да открије.
Напомена: мора се стајати скоро непомично.
КОНЦЕНТРАЦИЈА НА ПРОСТОР ИЗМЕЂУ ДЛАНОВА
При овој вежби руке морају бити у следећем положају: савијене су у лактовима тако да је надлактица приближно нормална на подлактицу, дланови су окренути један према другом и истовремено морају бити паралелни, на удаљености од петнаестак сантиметара. Руке могу бити наслоњене на тело, мада је боље да не буду. Када су руке постављене у потребан положај треба почети са концентрисањем на простор између дланова. Истовремено са концентрацијом на простор између дланова, са удисањем треба из тог простора извлачити неки флуид, који треба довести кроз дланове негде до лакта, где ће се задржати док ми заустављамо дисање и одакле ће се истим путем вратити у простор међу дланове. Све ово треба радити док при благом, скоро неприметном одаљавању и приближавању дланова не осетимо нешто што нас спречава да вршимо те покрете.
Тада, када то осетимо, треба да изазовемо сукоб воље и концентрације и то на следећи начин: Вољом ће приближавати дланове један ка другом, али то кретање мора бити тако благо, споро и неприметно да се неком другом чини да не постоји. Концентришући се на простор између дланова ми ћемо га, међутим, испуњавати енергијом која ће се супротстављати сабијању простора.
Значи воља тежи да се дланови споје, а концентрација да се раставе.
Постепено концентрација треба намерно да слаби и попушта отпор, све док се дланови не споје и воља не победи. Тада је уједно и крај вежбе.
ВИСИНСКА КОНЦЕНТРАЦИЈА
Вежба почиње тиме што центар своје свести који се налази у глави, треба преместити на неких двадесетак метара изнад себе.
А одозгоре треба посматрати себе и оне који медитирају с тобом (ако такви постоје), али не знајући да си доле, него једноставно имати свест да испод нас неко или неки медитирају. Посматрајући оне које испод нас медитирају ми имамо свест о садашњости (јер оно што се доле одиграва је садашњост), а уз то треба имати представу о својој прошлости и будућности.
Вежба се ради затворених очију.
ИСПУЊАВАЊЕ ОДРЕЂЕНОГ ОГРАНИЧЕНОГ ПРОСТОРА ЕНЕРГИЈОМ
Циљ ове вежбе је као што и сам назив каже испунити енергијом неки ограничени простор. Под ограниченим простором подразумевамо простор у каквој просторији. А ово ће се постићи, ако се отворених очију концентришемо на целокупни простор просторије у којој се налазимо. Још је важно да концентрацијом обухватимо и онај део простора који не видимо. Вежба се може радити и затворених очију али се тада мора имати свест о положају простора у односу на нас, и свест о његовим димензијама. Свест о димензијама се мора имати и када се вежба изводи отворених очију.
ВЕЖБА ДИРЕКТНО ПОВЕЗАНА СА ЕНЕРГИЈОМ
Вежба се ради на следећи начин:
Концентрисати се на тачку која се налази у геометријском центру наше главе (који је негде у висини очију), ту тачку треба себи представити као ужарену куглицу пречника 1 цм и велике густине.
Затим треба истовремено гледати и испред и иза себе, односно затворених очију у свести треба имати упоредо и оно што се налази испред и оно што се налази иза себе.
И још из земље са удисајем треба извлачити некакав флуид кроз две замишљене цевчице које се налазе једна у једној друга у другој нози и које се састају у тачки 7 цм испод пупка, која је центар равнотеже и центра енергије људског тела. Флуид одатле наставља према глави кроз једну цевчицу која пролази поред кичменог стуба и завршава се у центру главе у тачки на коју се иначе концентришемо.
Са задржавањем ваздуха флуид задржавати у тачки у центру главе, а са издисајем фулид враћати истим путем кроз цевчице у земљу (практиковати медитативно дисање).
Важно је само да се и концентрација на тачку и поглед испред и иза и увлачење и враћање флуида спроводе истовремено.
ЕНЕРГЕТСКА ПОВЕЗАНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА ИЛИ ВИШЕ МЕДИТАНАТА
За ову медитативну вежбу потребна су најмање два медитанта, који ће стати један наспрам другог. Растојање између њих је произвољно, за почетнике се узима обично око пола метра, а што је концентрација боља растојање треба да буде веће.
Када су заузели положај, оба медитанта треба да се концентришу на простор између њих, али тако да својом концентрацијом обухвате и самог себе и оног другог. После одређеног периода времена у коме се простор помоћу концентрације испуњавао енергијом, треба прећи на осећање те енергије. Сваки од медитаната се мора једноставно претворити у сензор, тако да сваки атом његовог тела мора осетити макар један талас енергије, која кружи између њих. Медитанти морају истовремено да почну да се концентришу на простор и истовремено да почну са регистровањем енергије. Вежбати се може и отворених и затворених очију, а принцип је исти и кад вежбају три и више медитаната.