Православна мистика
Одрастање у социјалистичком друштву је увек ускраћено за адекватно теолошко образовање. Тако сам се и ја развијао у атеистичком духу, јер то нисам могао да добијем ни од родитеља ни у школи. Нико око мене није причао о Богу док сам био тинејџер, нити је у школи било неких речи о томе. Растао сам и развијао се у тој материјалистичкој и атеистичкој парадигми, јер је из свих наука које смо учили у школи избијало то сазнање да је свет материјалан, са ту и тамо нешто енергије, а да Духа има само у људским главама, као врхунцу развоја материјалног Универзума. У то време од 1974. године, када је са 13 година почео мој духовни развој и све до 1999. године је код нас било много више литературе и јавних трибина из неких источњачких религија и духовних учења него што се на јавној сцени могло чути или видети нешто о Православљу.
Тако сам се у то време више упознавао са Будизмом, Таоизмом, Конфучијанизмом и Хиндуизмом него са Православљем. У Будизму је Бог био замењен Празнином, у Таоизму Таом, у Конфучијанизму Небом, док се у Хиндуизму највише духовно остварење третирало као освешћење да сам ја Бог, тако да у неком оностраном, трансцендентном смислу и ту није био битан неки Велики Бог, колико то Ја које се проширило на Све. Тако сам се, укотвљен у материјализму и атеизму, захваљујући креативности и духовној моћи одметнуо у антитеизам, мудро се подсмевајући свима онима који су причали о Богу, сматрајући да то раде из своје слабости и немоћи да свој живот узму у своје руке. На тај начин сам индиректно изазвао самог Бога на мегдан, што је Он драговољно прихватио и кренуо полако да ме учи о Себи. За ту сврху је користио различите методе. Схватио је да мене никакви аргументи и никаква убеђивања не могу да омекшају, јер сам вешт у томе да сваки аргумент изокренем на страну атеизма, што сам показао коментаришући Лајбницову књигу Исповест философа. Схватио је да немам слуха ни за речи Светог писма, јер ми је нудио преко мог великог пријатеља и духовног брата Томислава Новаковића речи Новог Завета, који је он знао напамет, из неког надсвесног препознавања да те речи долазе са Божанског нивоа, али ја сам то коментарисао као приче за малу децу које нису за озбиљне философе и духовне људе. Томо је покушавао да ме уведе у православну веру још на један начин. Некако ме је убедио да треба да се крстим и то сам више прихватио због њега, због његове духовне изузетности него због саме православне вере. Видео сам да је њему то много важно, да се ја крстим у цркви, па сам то прихватио да бих њему угодио, али када смо отишли у цркву једно поподне, нисмо могли да нађемо ниједног свештеника, и онда је било јасно да још није време за то. Не знам да ли би крштење у том периоду када сам био атеиста имало смисла, али Бог је то очигледно све јасно видео и зато није тада ни допустио то крштење. Томо је духовни геније, он интегрише у себи све оно најбоље у филозофској, теолошкој и мистичној традицији и свему томе даје печат свог оригиналног духа. Иако је у суштини православни мистик и философ, блиска су му и источњачка учења, кабала и астрологија и о свему томе зна нешто што скоро нико осим њега није докучио.
Због тога што сам се огрешио о самог Бога али и о Томислава, који се трудио да ме приведе Богу, Бог је морао да нађе начин како да ме научи памети и онда је прибегао методи прилагођавања, да искористи моја интересовања, с једне стране, моје духовне контакте са људима да би ме научио нешто што ће ми касније отворити очи за Његово постојање, с друге стране, али није презао од тога да искористи и моју негативну карму једне духовне интелигенције, која се зове Уран и коју сам ја највише користио да бих негирао Бога, да ме баш преко тог Духа уведе у реалност постојања нематеријалног света и да ме на тај начин приближи закључку да овај свет није само материјалан, него да је и духован, нематеријалан.
Отприлике је то изгледало овако. Моја интересовања је искористио тако што је знао да ме интересују енергије и енергијско усавршавање и да волим да медитирам, па ми је кроз то полако убацивао идеју о себи, о свом постојању. То је било негде између 1995. и 2000. године. У Духовном дневнику из тог периода су вероватно детаљније забележена та искуства, али за ову сврху нису битни детаљи и тачни датуми. Битна је суштина и лагано увлачење у мистичну парадигму. У то време сам пуно радио на увежбавању екстрасензитивности или на освешћивању осећаја енергије из окружења. И онда се десило да сам у то време био менаџер плесне школе Ксеније Пајчин која је волела повремено да оде у цркву, те сам једном пошао са њом у цркву Свете Петке на Калемегдану. И док је она обилазила иконе и клањала се, ја сам опрезно ушао у цркву и почео да разгледам, баш са намером да осетим и освестим какве су енергије у тој цркви. Онда се десило да сам погледао мали мозаик са ликом Исуса Христа, право напред, горе на оном делу који наткриљује прилаз пећини са десне стране и онда ме Исусов лик буквално усисао и као кроз неки космички тунел облика рога, који се увија и са удаљеношћу шири и повећава, одвукао негде на крај Универзума, не знам ни ја где. Нисам изгубио свест за време тог доживљаја. Напротив, као да ми се при том путовању и свест о томе проширила, јер сам истовремено био и у том тунелу и на вратима цркве одакле сам то заинтересовано посматрао. Јесам био затечен, али нисам био изненађен или запрепашћен. Већ сам пре тога имао безброј необичних духовних и енергијских искустава и био сам спреман да се тренутно суочим са тим искуством, ма шта оно значило. Али то нисам никоме рекао и иако је било необично, тада ми то ништа није значило. Када сам неколико година после тога постао мистик, одгонетнуо сам који је био смисао тог искуства, односно који је задатак тада Исус обавио по налогу свога Оца.
Други пут сам седео у парку на Ташмајдану и читао Хегела. Удубио сам се у његову бујну мисаону машту, са јасном намером да рашчивијам уврнуте мисаоне и појмовне везе и односе и онда сам случајно погледао ка цркви Светог Марка, која је била тачно са моје леве тране, на око 100 метара и видео сам неки Светлосни Ореол око ње. Погледао сам још једном са мало другачијим положајем очију, јер сам у то време баш усавршавао ту технику астечких шамана, директног виђења енергије и тај ореол се није изгубио. Помислио сам да је то због неког специфичног положаја Сунца, и одсјаја са крова цркве, јер ми није пало на памет да црква може имати неки други светлосни ореол око себе, па сам наставио да читам. Али Бог ми није дао мира, натерао ме је да после неког времена, опет користећи моју радозналост, поново погледам ка цркви и сада се тај светлосни ореол видео још јасније и некако изражајније, блештавије. Тада сам схватио да се сигурно у тој цркви дешава нешто необично важно, па сам спаковао Хегела и кренуо ка цркви. Ишао сам полако не гледајући више ка крову. Ореол сам видео и није ме више интересовао. Сада сам хтео да сазнам шта је то у цркви правило ореол. Када сам ушао видео сам разбацану сламу свуда по поду, као у некој штали и људе како се сагињу, скупљају те травке и од њих праве венчиће. И када сам кренуо ка олтару, десило се чудо које ме је заувек приковало за Божанске енергије на светим местима. Енергија простора цркве је била толико јака да сам имао осећај као да се пробијам кроз воду. Била је густа и желатинаста, а опет мека и блага, обавијала ме је са свих страна и како сам се кретао осећао сам као да ту здраву тежину носим са собом, да се она лепи за мене али и да ми отвара пут. Морам да се пробијам кроз ту густину, али како корачам та густина се отвара и дозвољава ми да се, иако идем кроз њу у исто време спајам са њом и да тиме што ме окружује она буде и део мене. Много година касније сам схватио да је то била Божанска нестворена енергија, како је зову Исихасти и да директно спајање са том Божанском благодаћу значи оно Исусово Ја сам у Оцу, и Отац је у мени.
После тог искуства сам већ јасно схватио да су Православне цркве света места, нешто изузетно вредно и онда сам кренуо чешће да их посећујем и да непосредно комуницирам са том Божанском енергијом, али ни то није било довољно да признам постојање Бога. Једном сам ишао улицом и на путу сам нашао два дрвцета шибице како праве мали крст. У то време ме је крст асоцирао на гробља, јер сам га само тамо виђао и онда сам љутито шутнуо ту конструкцију на поду, али се десило чудо. Прошао сам већ неколико корака и окренуо се да видим шта је остало од оног малог крста и онда сам видео да сам шутнуо само једно дрвце које се, као да је залепљено за оно друго, само окренуло за 180 степени и поново оформило крст. Као да ми намерно пркоси. Кренуо сам да се вратим да га поново шутнем, али ме је задржала нека чудна мисао. Одједном сам видео да у томе мора бити неки виши смисао, јер је физички то било скоро немогуће, да баш тако шутнем то дрвце да се окрене прецизно за 180 степени, па сам одустао и наставио да размишљам о томе.
У то време сам медитирао са једном ученицом која је била талентована за енергетску комуникацију и имала је моћ да моју духовну енергију спушта на ниво душе. Често сам после дружења са њом осећао да ми енергија из главе прелази у груди, и када смо једном медитирали на менталну празнину, одједном се у мојој празној свести појавио велики, прелеп, златни крст. Био је дијагонално постављен у мојој свести, са краћим делом улево и на горе, а дужим удесно и на доле. Имао је као три овална детелинаста наставка на сваком од 4 краја, као богати украс. Био је огроман, и потпуно је доминирао мојом свешћу, па пошто сам у то време имао беспрекорну концентрацију, могао сам дуго да га посматрам и да му се дивим. Али када смо завршили медитацију и на то искуство сам убрзо заборавио, јер сам у то време стално био у вечној садашњости и нисам се враћао на претходна искуства. Зато сам их тада брзо записивао, док не изветре из мог сећања.
Највећи утицај на моју трансформацију из тврдоглавог атеизма у знајући Мистицизам су извршили Астрологија и нека Трансцендентна, Онострана, Астрална искуства. Прво искуство је било када ме је посетио дух мога стрица. Није прошло пуно времена од када се одселио на Небо када ми је дошао у виду неког енергетског облака, који сам јасно видео са своје леве стране. Али и ако је искуство било снажно, верно и несумњиво, ја га нисам озбиљно схватио. Нисам извукао никакве закључке из тога, као да се није ни десило. Није се уклапало у моју парадигму и једноставно сам га игнорисао.
Извод из књиге: «Духовни дневник – Ходошашће по Свестој земљи». Први део предговора.