ПРЕДГОВОР (други део)
Са тако сумњичавим ставом сам 1997. године уписао и школу астрологије код учитеља Мирослава Миловановића. У њу су ишли неки моји духовни пријатељи и некако су ме убедили да кренем и ја. У то време сам био потпуни господар своје судбине, и не само своје, и нека прича о неким Небеским телима која утичу на нас овако или онако, у зависности од места у неком кругу и од њихових међусобних геометријских углова ми је била превише маштовита дечија конструкција. На сваком часу сам постављао по неколико провокативних питања, којима сам заправо испољавао своје неверовање у све те приче и онда је Мирослав узео моје податке за наталну карту, па је на једном часу причао о мени неке моје особине и како ја функционишем, тако верно, као да је читао неки мој аутобиографски спис. После тог искуства сам знатно ублажио свој одбојан став према астрологији и када сам после неког времена приметио да у својим духовним списима уместо појма душе користим термин Месец, знао сам да сам ухваћен у мрежу те древне науке и да више нема повратка. И онда ми се, као правом философу, десило просто универзализовање. Ако Планете и Звезде и Месец имају и своју духовну суштину, поред своје телесности, односно ако су небеска тела уједно и небески Духови, онда мора постојати један највиши, универзални Дух који свиме тиме управља и координише. То би онда могао да буде само Бог. Тако сам, преко астрологије закључио да Бог постоји.
Али то није трајало кратко. Тај прелазни период од атеизма и материјализма ка теизму и идеализму је трајао око годину и по дана и тај период сам звао религиозни атеизам. Било је пуно искустава која су говорила да овај свет није само материјалан, да је Дух независан од материје, јер душа може да постоји одвојено од тела, али мој тврдокорни атеистички став није хтео тако лако да поклекне и призна та нова искуства као доказ да Бог постоји. Када је та моја тврдоглавост постала велика препрека да прихватим Бога, Он је морао да прибегне крајњој методи, коју најмање воли да користи. Морао је да искористи моју негативну карму Урана и да ме преко ње казни и тако научи памети за сва времена. Уран је Духовна интелигенција слободе, креативности али и рушилачке моћи зарад неког новог стварања. У тој слободи и креативности који су Божански и дивни, лежи семе самодовољности и својеглавости, који када се повежу са оном рушилачком тенденцијом која све критикује и ни у шта не верује, онда се добија креативна и слободарска негација Бога. Из те позиције сам ја себи довољан, јер из те позиције изгледа као да ја свој живот и све у њему, па и свет око себе креирам и стварам из своје свести, односно надсвести и из своје воље. Пошто је Уран у природној опозицији са Сунцем, као Водолија према Лаву, он се тада одвоји од Сунца, а преко њега и од Бога и мисли да је господар свог Универзума.
Такав став је имао и Буда, али он није повукао негативну карму таквим ставом јер иако је тврдио да нема Бога није имао ништа против Бога. Ја нисам тако племенитог кова као Буда, па сам из тог Уранског става негирао Бога толико безобразно, користећи Уранску логику негације и критике из мог Јупитера у Водолији толико перфидно да сам сваки аргумент у корист постојања Бога могао да преокренем у негативну страну, да покажем да постоји контра аргумент који је јачи и који показује да Бог не постоји. Тако сам самог себе дефинисао као Божијег непријатеља и Богу није преостало ништа него да ми пошаље негативне Уранске енергије са Неба, прво у виду енергије болести и смрти мога физичког оца, па у виду радијације са Неба, који су били толико јаки да су ми разбили ауру и толико ме ослабили да више нисам у духовној и менталној моћи могао имати ослонац у себи. Бог ми је тако беспомоћном ослободио астрално тело, које је изашло из физичког тела и неколико месеци је лебдело негде у оностраном свету, заједно са очевом енергијом, док је моје тело тумарало по овом свету као зомби.
То искуство је било толико трауматично, јер сам имао осећај као да сам умро заједно са оцем, да сам годину и по дана тражио решење да се вратим у своје тело, али нисам знао како. Али сам кроз то искуство научио да постоји и други свет, свет чистих духова, без материјалног тела.
Та драма је почела у пролеће 1999. и трајала је до краја лета 2000. године. Средином лета 2000. године сам седео у парку, онако изгубљен у времену и простору и онда се испред мене, на око 3 метра појавио стуб енергије висине око метар и по, дебљине средњег дрвета. Ја сам се загледао у њега и онда ми је тај стуб енергије рекао „ Дођи у Катманду „. Наставио сам да гледам у тај стуб енергије, очекујући још неке инструкције, али није било више ни речи. Али толико је то виђење било живо и упечатљиво да сам знао да ме неко оданде зове да ми помогне, па сам се за недељу дана спремио и кренуо на пут. Летео сам преко Беча, и онда се десило нешто неочекивано. На аеродрому у Бечу сам видео лик Исуса Христа, како онако из профила гледа ка истоку. Имао је достојанствен и самоуверен лик, али некако благо насмејан, скоро са подсмехом. Као неко ко све види и зна унапред, али неће ништа да каже док не схватиш сам.
Пошто је тај лик био оформљен од дневне светлости и моје сенке нисам хтео да се померам да ми се не изгуби сам лик. Хтео сам да чујем, да видим шта хоће да ми каже, али остао је нем. Смисао тог осмеха сам схватио тек када сам се вратио из Катмандуа. На том истом аеродрому сам видео и лик Свете Петке и Мехер Бабе. Знао сам да лако могу да препознам те духовне ликове из оностраног јер ми је душа већ неко време у том астралном свету, па ме то није чудило.
У Катмандуу сам нашао ко ме је позвао. Био је то Гуру Падмасамбава. Посећивао сам разне храмове, и будистичке и хиндуистичке у потрази за оним осећајем оног енергетског стуба из парка у Београду и препознао сам га тек када сам отишао у неки манастир у брдима Непала, поред кога је пећина у којој је Гуру Падмасамбава медитирао 12 година. У тој пећини нисам ништа осетио, али сам имао јасну визију како је Гуру Падмасамбава стварно изгледао. Ни налик на оно како га приказују на будистичким танкама, у раскошној, сјајној одећи са браон и плавим нијансама и добро ухрањеног. Видео сам га мршавог, живог, са неком крпом око бедара и када сам касније питао Намкхаи Норбуа да ли могу таквог да га визуализирам у Гуру Јоги, рекао је да могу, што значи да и тибетанска традиција признаје те аутентичне визије. Међутим, то је била само визија, без осећаја енергија. Тек када сам ушао у храм, ту поред те пећине, била је велика статуа Гуру Падмасамбаве, висока око пет метара, до таванице. Када сам стао испред ње, први пут после годину и по дана сам осетио да ми се аура исцељује, да ми се астрално тело враћа у физичко тело и да сам поново жив.Толико је то био диван осећај да сам остао тако да стојим сат и по времена, као у трансу.
Гуру Падмасамбава је будиста, индијски мисионар који је једини успео да будизам из Индије пренесе на Тибет. Као Будиста он не верује у Бога или не зна за Бога у хришћанском смислу, али то искуство са оним стубом енергије који каже Дођи у Катманду, а ја одем и станем испред његовог кипа који ме исцељује и враћа из оностраног у овострано су ми јасно пренели поруку да је Гуру Падмасамбава, као бодисатва који је дао завет да ће се, иако је просветљено биће, вратити у самсару да помаже осетилним бићима, у духовном смислу још увек жив и да има моћ да и мене на неки начин енергетски оживи. То је све ојачало уверење у мени да Дух може постојати независно од тела и да ти духови имају неку међусобну комуникацију.
Једино ми се није уклапало то што завет Бодисатве говори да ће бодисатва помоћи некоме у самсари када га овај позове, а мени је Гуру Падмасамбава дошао сам, без мог позива, да ми понуди помоћ ако одем у Катманду. Тако сам почео да назирем Божанску руку милости, да ме Бог једном руком кажњава и доводи у непријатне ситуације, а другом руком ми даје решења како да из тога изађем.
Када сам се вратио из Непала, убрзо после тога, свега после неколико дана смо ишли на једно лепо путовање, на једну свадбу у Зајечар, и онда сам свратио са мајком у манастир Свете Петке, код Извора. Мајка није неки верник, али воли са мном да уђе у цркву. Ту се осећа лепо и црква њој лепо стоји. После сам схватио због чега, јер је њена душа христолика, пуна љубави, разумевања и опраштања за све. И ту је била прекретница, ту сам схватио онај самоуверен Исусов поглед са аеродрома у Бечу. Енергије у малој цркви манастира су биле толико лековите и исцељујуће на моју ауру, а уједно и толико јаке, да сам схватио да је Исус оним погледом ка истоку хтео да ми каже :“Шта ћеш тамо када овде имаш мене „.А уз то је било и оно са осмехом : „Иди, али ћеш видети када се вратиш „.
Од тог тренутка, негде у августу 2000. године, више нисам имао сумњу да Бог постоји и не само то. Да је све време са мном и у добру и у злу, да је генијално осмислио овај космички перформанс, да ми одузме моћ да бих из беспомоћности и одвојеног астралног тела, могао енергетски да умрем за старог атеистичког Зорана Соколовића, да би могао да се роди нови Зоран Соколовић, као религиозни мистик.
Наравно, овде нису дати сви детаљи тог преобаражаја, већ само њени главни токови, јер би са детаљима и свим мистичним процесима који су се у то време дешавали, где сам ја онако у магновењу, а ипак кристално јасно видео Божанску промисао и Божанску бесконачну љубав и разумевање у свим тим догађајима, било потребно написати посебну књигу. Најинтересантније од свега је то што је у току периода атеизма Бог све време био уз мене и да сам тога био свестан, али нисам знао да је то Бог. Стално сам осећао неко Савршенство у својој непосредној близини, нешто што је мене мотивисало и инспирисало да себе усавршавам, али пошто сам био философ, то сам назвао идеја савршенства. То је било у духу Платонове и Хегелове философије, али тада из неког чудног разлога, који је и мени непознат, нисам ни ту Идеју Савршенства разумевао као нешто трансцедентно, нематеријално. Било ми је јасно да то није у мени него изван мене, да ме као облак стално додирује и води, али ту идеју сам доживљавао некако неутрално, као нешто што није ни материјално, али ни духовно. То је била моја философска неспособност да неко искуство доведем до крајњег закључка. Али када сам кроз помињана искустава открио Бога, престао сам да будем философ и постао философски мистик. Разлика је у томе што философ у све сумња, а философски мистик само у оно у шта се кроз искуство није потпуно уверио.
Када сам 2000. године потпуно јасно, кроз поменута искуства схватио да Бог постоји и да су Православне светиње натопљење најчистијом Божанском енергијом, то је био почетак новог истраживања Православне теологије и мистике. Чак сам се једно време заносио идејом да на Богословији упишем постдипломске студије, али када сам отишао и видео који је програм тих студија, схватио сам да је то превише догматично и да није за мене. Или, боље рећи, нисам ја за то.
Путопис који имате пред собом је писан из личне визуре. Неко може замерити да превише пишем о себи и из себе, али то је наслеђе моје филозофије духовног развоја или филозофије индивидуалног духа, да једино има смисла писати о личним или безличним, али својим искуствима, јер се једино о њима може нешто паметно рећи. Све остало је празно наклапање, ако се о томе нема неко духовно искуство.
Друга замерка може бити да превише пишем о неким енергијама и о својим осећајима енергија. Ономе ко не осећа енергије то може бити не само неразумљиво, него и опорог укуса, горко и одбојно. Ту треба рећи да је Бог Дух, који као Отац, Син и Свети Дух није изван материје. Да је Бог само трансцедентан, не би било Сина. Симбол Сина је потврда Божијег прожимања материје. Оно што омогућава то прожимање је Енергија. Исахасти је зову нестворена енергија, и због тог појма умало да буду избачени из православне догматике. Срећом, Бог се побринуо да не буде тако, и они се сада сматрају чуварима Православља. Тиме што је нестворена, та енергија је еманација самог Бога као његово зрачење које омогућује прелаз од Духа ка времену, простору и материји. Зато се на светим местима та Божанска енергија осећа као Благодат, као Божије благо које је дато људима за обожавање и на коришћење и то је оно што је мене увело у спознају Бога. Не вера, убеђивање, књиге, него баш та енергија самог Бога у његовим храмовима. Зато о томе толико опширно и детаљно пишем, осврћући се на сваки доживљај те Енергије, јер је конкретан осећај Бога преко Његових енергија нешто много упечатљивије од апстрактне вере у нешто што се не осећа.
После те спознаје Бога сам посећивао многе Православне цркве и манастире по Србији, Црној Гори, по Светој Гори, Турској и Светој Русији. У међувремену сам упознао Андријану Комненић, са којом сам путовао на Острог и у неке друге Светиње и увек смо имали квалитене духовне разговоре. Она ме је у шали звала аскета, подвижник, јер сам тако заиста живео од 1975. до 1997. године, у потпуном одрицању од чулних и емотивних жеља и у потпуној посвећености духовном развоју. У то време сам имао неке љубави, али то су биле Платонске љубави духовног типа, без емоција са телесног нивоа. Телесне емоције су везане за физички нервни систем, док су духовне емоције вантелесне, са нивоа виших чакри које су у глави, па се налазе у оном делу чакре који није везан за тело. Онда је она једне године отишла на ходочашће по Светој Земљи са оцем Душаном и толико се одушевила тим путовањем, оним што је тамо видела и доживела, као и самом духовном величином оца Душана, да је одлучила да се замонаши и да остане у манастиру Орешковица код Ждрела. Када ми је о томе причала, схватио сам да је отац Душан онај прави, монах великог духовног и подвижничког капацитета и да, ако уопште мислим да се крстим и да тако и званично уђем у православну цркву, онда је он тај који би могао то да обави, а да знам да нисам погрешио. Да ако ико може у Србији да унесе Свети Дух у мене светом тајном крштења онда је то он.
Пре одласка у Свету Земљу са Андријаном, касније монахињом Екатерином и оцем Душаном, једном сам био са мајком на њиховој слави у манастиру Орешковица. Били су Духови, огроман број људи, велика литургија од неколико сати, као у Хиландару и онда сам видео да оцу Душану ништа није тешко када треба да служи Богу и Исусу Христу. Мајка Зора је већ била мало старија и онда се уморила од стајања, те је нашла неку столицу и села на сред дворишта као да је на свом плацу. Више је није дотицала литургија, али је била у свом елементу, опуштена, блажена и умилна, а опет мирно самоуверена и достојанствена, као да је цео свет њен, и да сада из дубине своје бесконачне љубави распоређује коме шта припада. Када сам је видео како ликује у томе што одмара док се други подвизавају, стојећи по неколико сати на литургији, била ми је драга у тој опозицији, али сам јасно видео и другу страну, да је отац Душан максимално посвећен и одговоран у љубави према Бога и да ту нема попуштања нашим слабостима тела ни једну мрвицу. То ми се толико допало да сам одлучио да и ја идем са њима на једно Ходочашће по светој земљи и тако је настала ова књига. Књигу сам почео да пишем дан пред полазак на пут и већину сам написао у току самог путовања, за време краткотрајних периода паузе и одмора. Нисам се трудио да реченице буду стилски идеално исказане, него само да што верније изразим суштину неког духовног искуства. Датуме сам стављао за дане када сам писао неки део текста, али испод тога стоји и датум на који се тај текст односи. Неке завршне делове књиге сам писао када смо се вратили са ходочашћа, јер није било времена да се све напише у току самог путовања. На пут смо кренули 4. а вратили смо се 22. јануара 2009. године.
Када сам дао рукопис књиге монахињи Екатерини да исправи грешке и напише рецензију, назив књиге је био Ходочашће по Светој Земљи. И онда се поново укључила Божанска промисао. Монахиња Екатерина је рекла да то није обичан спољашњи опис тог ходочашћа него да је више унутрашњи, духовни дневник о томе, и предложила је да назив књиге буде Духовни дневник-Ходочашће по Светој Земљи. Када сам то чуо нисам могао да верујем, јер тај појам Духовни дневник је окосница неких мојих ранијих философских радова, и чак је 2001. године објављена једна од мојих књига под називом Духовни дневник као нови метод философије. Тај назив, духовни дневник је остао иза мене, отприлике 1987. године када сам са духовног развоја прешао на енергетски развој, када сам са развоја мисаоности, воље, концентрације, интуиције, свести и самосвести почео постепено да прелазим на развој биоенергије, ауре, чакри, енергије свести и томе сличног. Пошто сам у овој књизи много више писао о енергетским доживљајима није ми пало на памет да би то могао да буде Духовни дневник. Али када је монахиња Екатерина то предложила, мало сам се замислио и схватио да у Православној вери нема строгог разликовања на Божански Дух и Божанску Енергију у смислу да су то два одвојена ентитета. Све је то у суштини Једно, само је Божански Дух, као Отац, мало апстрактнији и трансцедентнији, док већ преко Сина и Светог Духа постаје иманентнији и присутнији у свету, дајући и приближавајући Себе свету преко својих нестворених енергија.
У том ширем смислу Духовног као нечег унутрашњег и нематеријалног, може се рећи религиозног и мистичног, ово јесте Духовни дневник, па сам се сложио да назив буде као што је предложила монахиња Екатерина.
Оно што је посебно занимљиво у овој книзи, то је улога мог великог пријатеља Томислава Новаковића. Када је кума Екатерина избацила из рукописа оно што по њеном духовном осећају није довољно хришћански, послао сам остатак текста Томи да и он исправи неке грешке, јер је он за мене један од највећих ауторитета из области хришћанске догматике и хришћанске мистике. Он је то радио са срцем, али каже да је сваку од мојих глупости морао да одболује, пре него што је доведе у неки смисаони поредак и везу са Христовим учењем. Његови критеријуми су по том питању толико строги, да вероватно ником другом не би помогао на такав начин, да све то исправља и доведе у неко пристојно стање, али је наше пријатељство овенчано многим претходним заједничким духовним напорима и радостима, па је у име тог пријатељства био толерантнији и прилагодљивији него обично, тако да је посао коректуре текста довео да финалног производа који имате пред собом. Када сам почео да читам тај текст, са његовом коректуром, главни утисак је био да је то дивно обликовано, али да то није мој стил писања, да није урађена класична коректура, него потпуна трансформација текста, наравно на боље, јер је то једини текст који сам писао с брда с дола, некако на брзину, више у тезама које ћу касније разрадити, него као завршну верзију. Међутим, никада касније нисам имао жељу да тај текст ја доведем у ред. Тада нисам знао зашто. Сада знам. Вероватно је и то била Божија промисао да настане неки спис у коме нико никад неће моћи да разлучи шта је у њему моја мисао, идеја, а шта је Томина. Толико је његов стил писања и његов начин размишљања у том тексту доминантан у односу на то како сам ја о свему томе писао, да ја чак могу рећи да је то у већој мери његово, него моје дело. И оно што је најдивније у свему томе, то је да уопште немам потребу да се залажем за своје ауторство, за неку своју оригиналност и за неки свој препознатљив стил писања, када је у питању овај спис. Толико о мојој гордости. Он је толики познавалац Христовог учења, а и сам је био на ходочашћу по Светој Земљи, да сам му дао потпуно одрешене руке да избаци шта год жели, да промени све што мисли да треба да се промени и на начин како мисли да је то најбоље. С обзиром на моју тежњу ка оригиналној непоновљивости, то је чак и мени чудно, да некоме могу дати апсолутну слободу да у неком мом тексту може бити потпуни господар.
Додуше, у књизи су очувана скоро сва моја духовна искуства, али су интерпретирана на потпуно другачији начин него што бих ја то урадио да сам имао вољу да се бавим тиме. Чак су додате и неке нове идеје, које ја нисам помињао, тако да је текст многоструко обогаћен Томиним познавањем хришћанске догматике и мистике.
Његова идеја је да у оваквом спису не треба убацивати нехришћанске идеје о астралном телу, аури, чакрама, Духовима Планета, медитацији и сличном, јер то нарушава интегритет ове теме. Што се мене тиче, мени је битнији интегритет личности, да онај ко пише унесе у оно што пише целину свог унутрашњег бића, него да се држи само једне теме, али сам прихватио његов став и допустио му да сва та места која излазе из оквира православног хришћанства слободно избаци или преформулише и ублажи, ако је то уопште могуће.
Због свега претходно реченог, ову књигу доживљавам као наш заједнички спис у нади да то уједињење његовог и мог духа на истом пројекту, у смислу да се моја духовна искуства излажу и обликују кроз призму његове духовне структуре, има неки виши смисао, чије дубље значење зна само Бог.
Ово је други део Предговора
