Религиозност квантних физичара

НАУЧНОСТ, МЕТАФИЗИЧНОСТ И РЕЛИГИОЗНОСТ КВАНТНИХ ФИЗИЧАРА

ДИЈАЛЕКТИКА КОНТИНУИТЕТА И ДИСКОНТИНИТЕТА

Мени би изгледало потпуно апсурдно када бих себи забранио питања или мисаоне токове ранијих филозофија зато што нису били изражени прецизним језиком. Понекад,додуше,имам тешкоћа да схватим шта се овим мисаоним токовима хтело рећи,па онда покушавам да их преведем на модерну терминологију и поглеам да ли сада можемо дати нове одговоре на њих. Али ме ништа не спутава да опет покренем стара питања, као што ме ништа не спутава да се служим традиционалним језиком неке од старих религија.

ВЕРНЕР ХАЈЗЕНБЕРГ

Није била велика  слава филозофије  у време када се формирала квантна физика. У то време су квантни физичари бранили метафику од  тзв флозофа, позитивиста. Позитивсти су нека  струја која је изникла из емпиризма, и оно што им је заједничко то је везаност за емпиријско искуство. Може се говорити само у оним исказима који се могу позитивно потврдити у емпиријском искуству.

То је исто нека врста дијалектике, друштвена дијалектика, да наука и филозофија привремено замене места, да промене свој основни идентитет и и да преузму идентитет неке друге интелектуалне позиције, да би тако укрштени дали неки нови, хибридни резултат. Ако погледамо у ту врсту дијалектике Божијим очима, шта дубље стоји за тога, можемо да видимо једну Божанску иронију. Сократ је сматрао да иронија најефикаснији метод убеђивања за оне који су толико тврдоглави да просто неће нешто да схвате. Тада им треба појачати ту њихову погрешну тврдњу до крајње тачке и тек се онда та грешка показује видљивом. То се може применити и практично. Када сам свом ментору однео прву верзију дипломског рада, љубазно је одбио рад са образложењем да нема ни један цитат. У додатку тог образложења је навео да када будем писао књиге могу их писати без цитата, али када пишем школски рад, то просто не може. Да бих доскочио тако механичком критеријуму факултета и школских радова, написао сам другу верзију која је била пародија на тај захтев, да дипломски рад мора садржати цитате. Написао бих страну  и по цитат, па неколико редова свој коментар, па поново страну и по цитат и свој кратак коментар и све тако, са образложењем да су ти цитати нека врста органског јединства и да се не могу насилно прекидати. Када је професор то видео схватио је колико је његов захтев био бесмислен, а када сам му то образлагао неким другим аргументима ништа није вредело.

У случају односа квантне физике и позитивизма се десило  нешто слично, само што је редитељ те представе био сам Бог, који је за ту сврху вероватно тада искористио Дух филозофије у лику Јупитера. Наиме послао је квантним физичарима најгори могући облик филозофије, ако је то уопште нека филозофија, у виду позитивизма, јер су у то време имали неке заједничке конгресе, да им кроз филозофску иронију покаже колико су класични научни захтеви да се морају држати само уских емпиријских чињеница и судова који су емпиријски проверљиви  у суштини ограничавајући за целокупан процес сазнања. Да су се у то време састајали са метафизичарима, којих узгред буди речено, није ни било, осим Хајдегера, њихова реакција би била сасвим другачија. Овако им је, захваљујући ускомислености позитивиста постало сасвим јасно да физика не може без метафизике.

Прихватили су сугестије позитивиста да језик којим говоре и исказују своје резултате истраживања треба да буде јасно дефинисан, али нису могли да прихвате да не улазе у дубље и шире односе и да не посежу за неким обухватнијим интерпретацијама које се преплићу са метафизиком. Тај поглед на целину су они у својим разговорима звали велика повезаност.

Постоје неки ставови у филозофији да су метафизика и дијалектика супротстављени, јер метафизика више тражи неку непромењиву ,вечну основу постојања или универзлане принципе функционисања свеколиког постојања, док дијалектика више рачуна на промењивост и међусобно умрежену повезаност свега, у смислу да ништа није по себи, него је све у некој међусобној вези, прво са својом супротношћу, па онда преко неког трећег члана, као неке врсте мисаоне синапсе, са свим осталим. Међутим, као и свака супротност, то је лажна супротност. Тај највиши метафитички принцип целокупног постојања је управо дијалектички закон борбе и јединства супротност, у коме, када се примени и разложи, има и нечег вечног и нечег променљивог, развојног или опадајућег.

Поднаслов ове књиге МЕДИТАТИВНА МЕТАФИЗИКА није случајан. Тек у медитативној Свести у којој се своја Свест узвиси, прошити и продуби  до Надсвести Универзума и свој дух до Универзалног Духа  или Духа Унивесрзума, може да се о Универзму има нека духовно практична метафизика, која неће бити пуко академско промишљање из фотеље, него које своја духовна и енергијска искуства комуникације са Духом и енергијом Универзума претаче у увиде, закључке и нове, дијалектичке теорије о разним аспектима Универзума и о целом Универзуму. То јесте метафизика јер сваку посебност гледа из целине, али је та метафизика практично духовна јер се увек пита како нешто у Унверзуму функционише, а не само шта је нешто, што би опседало пажњу класичне метафизике.

Питање шта је нешто у Универзуму је јако важно, не само са аспекта метафизике  него и физике, мада физичари често то неће да признају да не би морали да излазе из свог математиког формализма. Математика, ма колико била усавршена ни не може да одговори на питање шта је нешто, јер је она квантитативне природе, а штаственост или суштина нечега је квалитативне природе. И ма колико квалитет и квантитет, били нераздвојни у својој међузависној повезаности, што смо раније објаснили, математика нема инструменте да искорачи из квантитетативних релација. Највише што математика може, то је да се по угледу на Питагорину математику,коју ја зовем Духовна математика,неки квалитети изразе квантитативно. То је могуће будући да су слова алфабета која се користе у математици нека чудна мешавина квалитета и квантитета. Планкова константа јесте изражена квантитативно, као неки број, али само слово НИ, које означва појам Планкове константе је неки квалитет који говори о томе да је то нека константа. Непроменљив број није само квантитет. Појам непроменљивости, сталности означава квалитет тог квантитета, да је тај број непромењив. Када се томе дода и име, Планкова, онда је ваља јасно да Планк, као личност, није квантитет него квалитет и ако је то његова константа, у смислу да је он заслужио да се зове по њему, онда је читав т ј појам Планкова констнта и квалитет и квантитет. Многа слова алфабета која се користе у математици имају тај карактер истовременог изражавања и квалитета и квантитета,и ако се тај квалитативни помак математике као отклон од чистих квантуитета бројева настави до краја, могли бисмо наћи неку чисто кватитативну математику која би рецимо могла да изрази релацију између тела и Душе, или материје и Свести или, ако је неко паметнији, још сложеније, између материје, енергије и Свести итд. Али ни тада се тим квалитативним релацијам неже моћи исказати шта је Душа по себи,или шта је Свест по себи или шта је материја по себи.Релација је увек веза са нечим око себе, а шта је нешто је дубина његове унутрашње суштине, и то може да се схвати само квалитативно, преко појма или кроз филозофију, медитативну метафизику или Дијалектику Универзума.  

Квантни физичари, на срећу нису били такви. Њих је интересовало и шта је нешто у својој суштини, а не само колико нечега има у нечем другом и како нешто функционише. Осим Дирака, сви су  били  заинтерсовани за целину, не само за делове. Зато и медитативна метафизика мора бити за питање како, а не само за ста и зашто, јер тек преко тога како нешто функционише може да ступи у дијалог са науком. Ако се метафизика држи само питања шта и зашто. а наука питања како и колико, међу њима не може бити дијалога, а сваки покушај споразумевања би био сличан игри глувих телефона.

Медитацијом којом се у својој најдубљој унутрашињости истражује како функционише Дух, Свест, мисао, воља, пажња, концентрација, машта осећајност, енергија тела, Душе, Духа и Астралног тела, може више и боље да се открије  како функционише Универзум него гледањем у све телескопе, микроскопе, коморе и акцелераторе заједно.Нарочито ако тај продужени духовно енергијски експеримент траје више од 40 година. То је због тога што Универзумом влада Јединство, закон симетрије, којим је био опчињен Хајзенберг, а који у мистичком смислу, значи КАКО ЈЕ ГОРЕ,Т АКО ЈЕ ДОЛЕ. То у преводу значи,како је у мојој најдубљој унутрашњости тако је и у Унутрашњости Универзума. Односно како су повезани моје тело, моја Душа и мој Дух, тако су повезани тело, Душа и Дух Универзума. Неко би рекао да је то оно Ксенофаново, да када би краве и волови имали Богове, они би личили на њих. Али није то.

Ради се о томе да ли ће се прећи граница или неће. Ако ви живите у Италији и навикли сте на ренеснсне и барокне грађевине, али вас интересује какве су грађевине у Швајцарској, довољно је само да пређете границу Швајцарске и да уђете у Швајцарску и одмах ће вам бити јасно колика је разлика у архитектури Италије и Швајцарске. Тако је и у Духовно енергијском искуству. Довољно је да у том искуству пређете баријеру материје и енергије ка Духу Универзума и да, ако сте претходно 20 година по 10 сати дневно медитирали на свој и Дух и своју енергију, схватите како функционише Дух  Универума. Јер Дух је Дух, било да је у мени, теби или у читавом Универзуму. Постоје разлике између твог и мог индивидуалног Духа, у смислу тога коме је Универзални Дух дао које посебне духовне таленте и способности, али постоје Духовни закони који важе и за тебе и за мене исто, и ти  Духовни закони су зову закони Духовног развоја и закон слободе, или закон карме. О законима Духовног развоја сам писао у серији књига које подпадају под шири назив Филозофија духовног развоја или Филозофија индивидуалног духа, а о закону карме ће бити више речи у овој књизи.