Тибетанска Мистика

04.01.2001. – Увече ипак нисам издрзао па сам сео на столицу да медитирам. До тада сам медитирао доле на поду, на седишту за медитацију. Послушао сам упутство ДЗОГЋЕНА да се опустим и да уђем спонтано у ПРИРОДНО, ПРВОБИТНО СТАЊЕ ДУХА.

Одмах сам схватио да је то сама СВЕСТ или СВЕСНОСТ ПО СЕБИ, али не и ЗА СЕБЕ.

Кроз то стање ДУХА сам као кроз тунел доспео до врха, до почетка, до ОСНОВЕ УНИВЕРЗУМА. Схватио сам да је Празнина пасивна и да је Покретацка, Стваралацка Сила у њој АКТИВАН ПРИНЦИП ње саме. Бог није Свест, или Свест није Бог, али Бог је Свестан, као и све у тој најширој Свести. Дуго сам остао у том стању Велике Празнине и тек онда сам схватио да је моја некадашња усавршеност МЕНТАЛНЕ ПРАЗНИНЕ као само субјективна, била Мала Празнина. Јасно сам осећао како из Велике Празнине долазе разни Богови: мисли, представе, љубав, акција, воља и онда јасно видео порекло Будистичких Божанстава, разлику Дармакаје, Самбогакаје и Нирманакаје, као и Падмасамбавине речи да су сва Божанства само представе његовог Духа. Он је то говорио из недуализма Велике Празнине у којој су Божанства покретачке, динамичке манифестације саме те Велике Свести. Посто је он био потпуно у њој то су уједно били и покрети, представе његовог Духа.Тешко је без Искуства Просветљења разумети тај недуализам. Искуство Просветљења је СВЕСТ И ПО СЕБИ И ЗА СЕБЕ.

Оно сто ме је збунило то је како Енергија може бити само манифестација те Велике Свести, односно како то да и та Свест, која је есенција Велике Празнине није Енергија.

Али у неким другим стањима meditqacije Свест ипак осећам као енергију и то се зове МЕНТАЛНА ЕНЕРГИЈА. Да ли то значи да онда када у СВЕСТИ има манифестације енергије то није ЧИСТА Свест, Првобитно Стање Свести, вец несто изведено, или значи да је енергија други вид постојања Празнине Свести, и то само онда кад та Празнина Свести није Мирна.

Христ није досао до идеје о Празнини јер је на Западу незамислива идеја о Апсолутном Мировању. И заиста све се креце осим онога у чему се одвија то кретање. Па чак и ако се Простор криви, он се криви у нечему. Постоји несто дубље испод њега сто му омогућује да се криви.

Ако је енергија само манифестација Велике Празнине, а не и њен интегрални део, онда се преко Менталне Медитације може доћи до недуализма Нирване, али Енергијска Медитација нужно води у дуализам. Нисам обратио пажњу у медитацији шта изазива кретање, шта је Покретачка Стваралачка Сила или ко је Врховни Бог.Врховни Бог је оно што прво покреће све остало. Енергија може да се схвати и као Покретацка Сила без Главе, али и као обично гориво за кретање. И у првом слуцају остаје питање где је Глава, ко покреце, ако Празнина даје само потенцијал, без акције. Први Покретач, или први Узрок мора уједно бити и највиши, одмах испод Велике Празнине. То је ВОЉА. Нешто исто непосредно као Празнина, али ипак мало одређеније. Онда долази МИСАО, РЕЧ, па тек онда ЉУБАВ. У Будистичком Пантеону је то обрнуто. Тамо је поглавар Белог Братства Авалокитешвара , Бог-Буда Саосећајности. За њим је Манђусри, Буда или Божанство Мудрости, а Буда Акције Вађрапани – је тек на трећем месту. Можда зато сто је овај трећи у њиховој иконографији најружнији и што им због раног одласка у Будистички Ред недостаје Очеве Љубави, па су Буду Љубави ставили на прво место. А мозда просто зато сто је Воља највише крива за ремећење Мира Празнине, јер прва покреце, и јер акција иначе одвлачи од медитације, док је Саосећајност несто питомо сто може мирно да се држи у себи и за време медитације и контемплације, и када покреће на акцију то су само узвисена и племенита дела. Међутим, шта је оно сто велике Аскете попут Миларепе и сличних држи у строгој самоћи посвећеничке медитације: Саосећајност, њихова Мудрост или Воља.Наравно да је Воља, уз пратњу Мудрости. А Саосећајност је ту само да се не оде у охолост Божанске самодовољности. Таквим људима, којима је највиси идеал повлачење у дугогодисњу медитативну самоцу, треба на време причати о Саосећајности и истицати је као највишу вредност да не застране у свом трансцендетирању АНАХАТА чакре. Или ја не разумем величину и моћ Љубави према ГУРУУ и према Просветљењу. Тачно је да понекад Љубав мозе бити јачи и дубљи Покретач од Воље и управо је у томе главна разлика што је Љубав покреташ из Дубине, из несвесног, а Воља са Висине, из саме Свести. Не може несвесни Покретац бити Први Покретац саме Свести. Љубав долази после, као чежња за изгубљеним Јединством. Месец жуди да се споји са Сунцем.

05.01.2001. Данас је по Тибетанском календару Падмасамбавин дан. У 10 х се раде неке његове Праксе. Ја сам их радио у 12:30 јер је то по Непалском времену 10 х. Тако је и у Падмасамбавином Манастиру у брдима Непала, у коме сам доживео непосредну Трансмисију његове енергије, испред његовог великог Кипа,у стојећој медитацији. Данас сам прво радио његову ГУРУ МАНТРУ. Мало сам гледао његову ТАНКУ, мало сам визуелизирао његов лик испред себе. Свест ми је била у Празнини тако да се његов лик, визија његовог лика прво јасно видела, јер је све около било чисто и светло, али онда је та Празнина почела да абсорбује његов лик. То растварање његовог лика у Празнину сам доживео као да тиме и ја њему несто дајем, а не да само од њега несто тражим, као што се то обично ради са енергијом ГУРУА. После сам рецитовао Средњи па Дуги ТУН, неку врсту ДЗОГЋЕН Библије. У Дугом ТУНУ има и директног обраћања Гуру Падмасамбави. Све сам то радио у медитацији на јастуку. Нисам знао значење свих Санскритских и Тибетанских речи, па сам имао неку дозу неповерљивости према неким деловима текста, јер нисам знао шта те мантре тачно значе.

Али када сам заврсио полугласно рецитовање свих тих мантри, и када сам утонуо у медитацију, по укупном енергијском осећају прочишћености и мирне испуњености сам знао да се нисам закачио ни за једну лошу енергију. Пред крај сам осећао да те мантре можда баш сада рецитују и у његовом Манастиру.

-Заборавио сам да синоћ после медитације Велике Празнине запишем да је препознавање Велике Празнине било пропраћено буђењем ИДА НАДИЈА, као Божанствених, оргастичких жмараца енергије дуж леве стране тела и око тела. И то у таласима, односно у једном великом таласу са повременим успоравањима и поновним великим замасима. Али то није било у самом искуству Празнине, вец изван њега, као његова пропратна појава. Када сам вец неко време био устаљен у том искуству, јасно препознавајуци Велику Празнину, Будистички И Хришћански Пантеон, са Боговима, Свецима, Просветљеним Бицима и њиховом месту у Нирвани и Самсари, пожелео сам да то искуство материјализујем па сам узео ВАЂРУ са стола и то померање тела ме је избацило из Савршенства тог стања, али је то разблаживање стања бас помогло да то стање у виду Енергије кроз моју десну руку уђе у ВАЂРУ коју сам држао у десној шаци.

Осећајуци Узвисеност Велике Празнине, заједно са Божанствима у њој, то стање сам прво поклонио Енергији и Материји Универзума као најширој Манифестацији Постојања, па сам онда са Љубављу видео нашу малу, лепу Планету Земљу, обасипајући је зрацима Искуства Просветљења. Онда сам видео све драге људе, па читав људски род и Животну Силу по Себи, дајуци свему томе МАХАМУДРУ, ПЕЧАТ ВЕЛИКЕ ПРАЗНИНЕ, или како се то каже у Хришћанству, Благослов. Хришћанство Бога види мало шире, не само као Активну Силу, Првог Покретаца, него као читаву Бесконачност, дакле и као Празнину, као нешто Вечно, нерођено.Таоизам то Јединство Пасивне Празнине и Активне Стваралацке Силе зове Тао, и то је поштенији назив него Бог. Бог је само Активна, Стваралацка Сила. На тај начин је Бог Активна страна Празине, а Празнина је Пасивна страна Бога.

Извод из књиге:”Божићна повлачења – Медитативне и мистичне праксе”