ПОСВЕЋЕНО МАРИУ ТОПОЛШЕКУ, УЧИТЕЉУ БОРИЛАЧКИХ ВЕШТИНА
ПРИМИ МОЈУ ЉУБАВ УЋИТЕЉУ
ГЛАС О ТЕБИ ВЕТАР СВЕТОМ ПРОНОСИ
У МЛАДОСТИ ТИ ПРЕЗРЕ ПОЛОЖАЈ И СЛАВУ
БЕЛА ТИ ГЛАВА СРЕД БОРОВА И ОБЛАКА ДРЕМА
ПИЈАН ОД МЕСЕЧИНЕ, ТИ НЕ СЛУЖИШ ЦАРУ
ОЧАРАН ЦВЕЋЕМ, ДОСЕЖЕШ ЈЕЗГРО МУДРОСТИ
ПЛАНИНО ВИСОКА, КАДА БИХ МОГАО ВИДЕТИ ТВОЈЕ ЛИЦЕ
АЛИ ДО МЕНЕ ДОПИРУ САМО ТВОЈИ ЧИСТИ МИРИСИ
ЛИ ПО
Једна девојка која је требала да куца књигу “Вештина покрета“ је помало видовита и када је видела моју свеску која садржи рукопис те књиге, занемела је од изненађења. Каже, баш је сањала такву свеску, која као стоји на метар испред ње, и из које избија предивна светлост, а она упорно покушава да јој приђе и да је отвори, али никако не може. И заиста, никада је није ни отворила, а да ли из ње избија нека светлост, то не знам.
Предговор
Вештина борења је најпротивречнија делатност. Целог живота се усавршава нешто што не сме никад да се примени. И сама правила једно друго искључују. Прво правило гласи: ако си сигуран да си јачи и бољи не упуштај се у борбу, а већ следеће правило би требало да буде: не пропуштај ниједну прилику да провериш своју вештину. Али, проверавање вештине се не може извести никако другачије него упуштањем у реалну борбу, а то забрањује оно прво правило: јер у реалној борби, ако си заиста бољи, можеш озбиљно да повредиш или чак и убијеш противника у жару борилачке концентрације. А у реалној борби само се играти са противником, а не бацити га у несвест, је врло опасно, јер када он увиди да си много бољи и вештији може лако да узме циглу, нож или пиштољ, а против тога је потребно много више од вештине (дрвене мотке не спадају у опасно оружје).
Међутим, ићи по граду или изазивати борце по клубовима и бацати их у несвест да би се проверила и демонстрирала своја вештина – такво понашање нема везе са узвишеношћу и племенитошћу саме вештине.Чак и у самоодбрани, онеспособити некога за цео живот или га убити само зато што је хтео да те нападне, није мудро – и тада је боље побећи, ако је то могуће, него сејати ужас око себе, нарочито ако су нападачи слабији и неувежбани. Боље је да они себе сматрају победницима, него се цео живот кајати због неког од њих. Али чему онда толико вежбања блока, удараца и свега осталог ако се то не сме никад применити и ако се више плашиш да удариш некога него да други удари тебе?
Постоје људи који су крволочни и који, само ако су јачи, не презају од тога да другима наносе повреде. Они обично не знају да ударају јер нису вежбали ударце у металне цеви, али онај ко је то вежбао годинама зна да један или, пошто то тако мора бити, серија његових удараца лако може значити кому или смрт, тако да он просто не може и не сме да буде крволочан, осим ако неће да буде убица голим рукама. И најгоре је управо то што у борби нема праве мере. Борба није дечија туча. У борби је концентрација максимална, тело је мобилисано за блокирање и ударање, ударци нису контролисани већ продорни и, као такви, ломе многа места на глави и врату.
Од оних који су добро увежбани у свим аспектима борилачке вешине, постоје три категорије људи: РАТНИЦИ, БОРЦИ И МАЈСТОРИ. Ратник је у сваком тренутку спреман да убије или буде убијен. Борац је онај ко воли часну борбу и победу, али без убијања. А мајстор је онај коме је важно само вежбање и који слабије од себе награђује својим поразом, а од бољих учи без борбе. Типичан пример ратника је Шинмен Мијамото Мусаши. Бруце Лее је био добар борац, а ја се само трудим да будем мајстор, као мој сен-сеи.
Постоји само један исправан мотив озбиљног бављења борилачким вештинама. То је искрена потреба за самоусавршавањем, односно за усавршавањам свог покрета, укључујући ту све његове потребне квалитете, и оне YIN – елеганцију, мекоћу, гипкост, лепоту и брзину, као и оне YANG – снагу, чврстину, продорност, отпорност и издржљивост. У борилачкој вештини је примаран покрет, међутим да би се озбиљно усавршавао покрет, морају се претходно усаврштии разни аспекти непокретности. Ти облици НЕПОКРЕТНОСТИ су разна медитативна стања помоћу којих се развијају поменути YIN и YANG квалитети покрета. YIN квалитети се развијају менталном концентрацијом, а YANG квалитети се развијају енергијском концентрацијом, односно концентрацијом која има моћ манипулисања CHIEM. Због свега тога је читава борилачка вештина један посебан вид медитације у покрету, било да се вежба SANCHIN, ТАИ CHI CHUAN или се води стварна борба са неким противником. Зато онај ко није склон медитацији као методу беспрекорне увежбаности своје свести, а касније помоћу тако увежбане свести и као начину за јачање и свесно манипулисање CHIEM, не би требало да се бави борилачким вештинама. Концентрација може бити сужење свести,као у yogi,ili проширење свести,као у борилачким вештинама.Марио је стално говорио да противника треба видети као на екрану,па сам тај облик концентрације проширене свести назвао Екрански поглед.
Због тога што за правог мајстора борилачке вештине није примаран њен борилачки аспект, већ је примарна сама вештина покрета, која се може користити у разне сврхе, па и у борилачке, наслов ове књиге није вештина борења, већ ВЕШТИНА ПОКРЕТА. Додуше, има разних вештина покрета, као што је гимнастика или акробатика, па се може замерити да је вештина покрета нешто много шире од вештине борења. То је тачно, али тим насловом се хоће назначити да је ова књига намењена онима који вештином борења хоће да се баве само због љубави према вештини и због свог личног усавршавања, а не онима којима је најважнији борилачки аспект и који хоће да науче да се боре да би били јачи од других. Ономе ко усавршавањем медитације достигне високе нивое вештине покрета, примена онога што је научио у одбрамбене сврхе вероватно неће ни бити потребна, јер његова свест и његова енергија тако зраче око њега да се сви евентуални провокатори, изазивачи и мангупи и несвесно склањају од њега, тако да где год се он појави, он уноси мир и сигурност у општу атмосферу, при чему има мало шансе да уопште дође до туче, а камо ли да њега или неког ко је са њим неко нападне. А ако до тога ипак мора да дође, онда, ако је у питању један или два противника, све то не би смело да траје више од две, евентуално три секунде.
Када сам ја почињао да вежбам, пре 19 година, нисам био свестан да ћу се развијати у изузетно повољним околностима. Почео сам као и свако други у то време, зато што сам видео савршенство у људском облику легендарног ЛИ YUEN КАМА, познатијег као Бруце Лее а, и зато што сам имао фанатичну потребу да се поистоветим са својим младалачким идеалом. То је одлика младости – да буде несамостална и поводљива до претеривања, али то је понекад и добро, ако се тотално напусти свој дотадашњи живот да би се достигао неки идеал, савршенство. Тада још увек нисам знао да ћу већу подударност имати са њим 6 или 7 година касније када сам потпуно заборавио на њега, него за све оно време док сам покушавао да се намерно поистоветим са њим.
Не знам по чему сам био заслужан за то да ми учитељ или СЕН-СЕИ буде један од најбољих мајстора борилачких вештина. Он није Кинез или Јапанац, али је по много чему бољи и од најбољих мајстора из Кине или Јапана. Њега не треба поредити са европским или америчким “мајсторима“ борилачких вештина, јер су они обични спортисти који се дубљим аспектима вештине, са концентрацијом, дисањем, контракцијом, CHIEM и медитацијом, немају додирних тачака. То је МАРИО ТОПОЛШЕК, мајстор шестог дана црног појаса UECHI RYU КАРАТЕ ДОА и мајстор ТАИ CHI CHUANA, ПА КУА и свог сопственог стила, коме, из претераног поштовања према традицији, још није дао име. Још пре 20 година, пре него што сам ја почео да вежбам код њега, тадашњи водећи људи у југословенском каратеу су га критиковали за мистицизам, јер је говорио о CHIU као некој мистериозној (за њих) енергији у људском телу која се може ослободити, развити и употребити у борилачке сврхе. Огромна разлика је била у томе што је он био много талентованији од њих, што је много више и озбиљније вежбао и што је захваљујући UECHI ШКОЛИ и нарочито SANCHIN КАТИ имао много боље методе за активирање и развијање те енергије, тако да је он још тада јасно осећао у свом телу за време вежбања оно што је за све остало спадало у домен мистерије, лажи и религије. Бити ученик таквог учитеља је велика част, поготово што је он тих година када сам ја почињао са вежбањм био у фази потпуне посвећености вежбању. Морам признати да је заиста деловао помало мистериозно. У лику је имао нешто оријентално, нешто између Кинеза и Јапанца, увек је био озбиљан и дубоко концентрисан. Пре и после тренинга ни са ким није разговарао, није се смејао, а лице му је увек било моћно и некако хладно, неприступачно као да је исклесано од камена.и управо у томе је лежала његова привлачна моћ – у томе што се није трудио да се допадне ученицима. Да се понаша обично, да је био срдачан, весео и дружељубив, не би толико дошла до изражаја његова снага духа, али тиме што нас је држао на дистанци и што смо директно обраћање њему доживљавали као посебан догађај од изузетне важности, он је успео да и у духовном смислу (а не само у техничком) буде изузетно утицајан на мој начин вежбања. Пошто сам у начину обуке под његовим вођством детаљно писао у својм дневницима из тог периода, овде нећу о томе говорити опширно већ само у главним цртама. Пре него што сам почео да вежбам код њега, он је већ био једном на Okinawi код КАНЕИ UECHIA, тако да је водио тренинге по КАНЕИЕВОМ методу. Сам Канеи није вежбао по методама по којима је подучавао своје ученике. Он је вежбао код свог оца, КАМБУН UECHIA, по старим КИНЕСКИМ МЕТОДАМА, по којима су се основне технике вежбале са безброј понављања, па се тако доводиле до перфекције, да би се дошло до права да се комбинују неке технике. Стари Кинези су добро знали да је рад на ОСНОВНИМ техникама најважнији зато што сам покрет мора да буде што једноставнији да би се у њега унео прави духовни, борбени садржај: пуна концентрација, правилно дисање, контракција и контрола CHIA.I Камбун Uechi је у Кини прве три године вежбао само један једини покрет, тзв. ДУПЛИ ОТВАРАЈУЋИ УДАРАЦ, којим почиње SANCHIN КАТА, али у том једноличном покрету није имало шта да му одвлачи пажњу од те унутрашње садржине борилачке вештине, тако да је кроз вежбање тог једног покрета изванредно развио концентрацију, правилно борилачко SANCHIN ДИСАЊЕ и контракцију и на тај начин је створио унутрашњи ОСНОВ за вежбање било које технике, што се показало као делотворно када су му Кинези показали СЕИ САН КАТУ, коју је он одмах изводио брзо и снажно као да је вежбао годинама. Стил који је он вежбао у ФУКИЕН провинцији, у Кини се звао ПАН ИН ЛОАН, или ПАН ГАИ НУН,зависи од транскрипције,што значи “пола чврсто – пола меко“ што на најбољи начин изражава филозофију вештине и уметности покрета, и то може да разуме само онај ко много година исправно и упорно вежба SANCHIN КАТУ, и ко кроз то стекне такав квалитет тела и покрета да је он споља чврст, а изнутра – мек. Међутим, Канеи није желео да као Камбун има само 16 ученика, већ је имао амбицију да омасови ту стару кинеску вештину коју су у КАМБУНОВУ част, после његове смрти назвали UECHI RYU, тако да се одрекао тих старих кинеских метода због тога што су биле тешке и монотоне. Додуше, он их није избацио нити је било шта искварио у самој вештини, али је хтео да је начини приступачнијом већем броју вежбача, тако да је обогатио са нових пет ката, које је сам смислио и разним новим методама вежбања, комбинацијом основних техника, договореним спарингом итд. И тако је вештина по покретима и шаблонским комбинацијама покрета била много богатија него што је била у Кини, али онда је почело да се дешава оно што можда и није морало да се деси. Почело је лагано да долази до деформације саме вештине. То није морало да се деси зато што је Канеи сам био изузетан мајстор и зато што су могли од њега да науче и једну (YIN) и другу (YANG) страну вештине и зато што технике, иако сложеније него у Кини још увек нису биле баш превише разноврсне као у другим стиловима ЈАПАНСКОГ или ОКИНАВЉАНСКОГ КАРАТЕА, да би то нужно терало вежбача да не може да синхронизује унутрашњи аспект вештине: концентрацију, дисање, контракцију у CHI, са спољашњим аспектом вештине – са самим покретима, односно са формом покрета. У UECHI ШКОЛИ коју је водио Канеи и која се проширила по целој Okinawi, па је чак дошла и до Америке и Југославије, свакоме је било омогућено да после више година физикалисања, само физичког понављања покрета дође до унутрашњег аспекта ПАН ИН ЛОАНА, а што је после Канеиа пошло за руком само још неколицини. Можда не треба кривити КАНЕИЕВУ РЕФОРМУ старе кинеске методе вежбања колико треба кривити сам јапански и окинављански менталитет људи који много више пажње и труда улажу у развијање YANG елемената вештине – у снагу, чврстину, отпорност, издржљивост и продорност, него у YIN елементе вештине – у мекоћу, гипкост, елеганцију, лепоту и брзину.
У оно време док сам, од септембра 1975. до септембра 1980. године, вежбао код МАРИА по КАНЕИЕВИМ МЕТОДАМА нисам ништа знао о стању те вештине на Okinawi. Међутим, Марио је такав вежбач и СЕН-СЕИ, да је он могао у себи да усклади YIN и YANG аспект вештине, и због тога што је и Канеи тога био свестан, он је имао специјалан третман код њега. Канеи је Мариа више ценио и уважавао него многе своје окинављанске ученике, и показивао му је многе детаље и тајне вештине. Када би други вежбали испред Канеиа, показујући му шта знају, он би само климао главом, чекајући да заврше, иако је било очигледно да су им многе технике не само нечисте, већ и погрешне; а када би Марио вежбао испред њега, онда би се Канеи потпуно посветио њему показујући му све што може да се исправи, са видљивом жељом да му пренесе сво своје знање, ако је то могуће за тако кратко време. У све то сам се и сам лично уверио када сам 1981. године био са Мариом на Okinawi.
Марио је касније, када се око њега окупила група напреднијих ученика, умео да нас постепено уводи у те унутрашње тајне КИНЕСКОГ БОКСА. Он је следио стари кинески метод по коме треба прво омекшати тело и правилно научити извођење свих техника, па тек после треба радити на јачању тела и покрета. Увек је истицао да покрете рукама треба радити меко и опуштено, а да снага и чврстина долазе кроз SANCHIN. На свим тренинзима је било очигледно да он све технике изводи перфектно, али пошто нисмо имали са ким да га упоређујемо, ја прве три-четири године нисам имао пуну свест о томе колико је он уистину бољи од осталих мајстора. Тога сам први пут постао свестан када је после моје четири године вежбања код њега, почео са мном да вежба у циљу моје обуке. Пошто смо становали близу, неколико пута смо вежбали заједно и из тих неколико тренинга, где ме је он лично нападао, научио сам више него за претходне четири године вежбања. Тада ми је и први пут показао ПА-КУА кретање и вежбу за активирање CHIA, која се зове МЕНТАЛНО ГУРАЊЕ СТЕНЕ и која се изводи уз лагани покрет длановима према напред. Тада сам, док сам изводио ту вежбу осетио неко неизмерно блаженство иако нисам осетио ниједну манифестацију CHIA на длановима, у телу или у аури, и касније се показало да је моје одушевљење било оправдано, јер је неколико година касније CHI постао саставни и неизбежни део мог вежбања. У том полуспаринговању са мном (кажем “полу“ зато што је само он мене нападао, а не и ја њега) су се показале две ствари. Прво, да је он врхунски мајстор и YIN и YANG аспекта вештине, јер је у себи ујединио скоро све поменуте квалитете, укључујући и проток CHIA кроз тело. У нападу је био чврст и продоран као ураган, брз као мисао, а при свему томе би одржавао лакоћу, лепоту и елеганцију покрета из класичог кинеског бокса. Управо ме је тако и нападао. Прво ме је нападао на класичан КАРАТЕ начин, а када би га понело вежбање и лична концентрација, онда би почео да ме напада на КИНЕСКИ НАЧИН у стилу ТИГРА, ЗМАЈА, ЖДРАЛА или ЗМИЈЕ, и тада би се показало оно друго – за претходне четири године вежбања нисам научио скоро ништа, јер је могао да ми приђе и да ме удари како хоће. Али тиме је он изашао из Канеиевог и из Камбуновог метода обуке, примењујући своје личне методе, које су се показале изузетно делотворне, јер су ми откриле да права ВЕШТИНА лежи у вештини блокирања, неутралисања противниковог напада и да су остале три велике области вештине борења: СТАВ, УДАРАЦ и ОТПОРНОСТ НА УДАРЦЕ, нижи степен ВЕШТИНЕ и да би се усавршило блокирање, мора да се усавршава и КРЕТАЊЕ, јер блокови и одбране никад нису толико ефикасни када је тело статично као када се вешто креће и прилагођава кретању противника. Зато сам, када сам 1981. био са Мариом на Okinawi, доживео велико разочарање када сам видео да сви они вежбају само чврстину става, јак ударац и отпорност на ударце, а да блокирање у спарингу толико не знају да ни не покушавају да га изведу и да се крећу само праволинијски напред-назад. То је зато што технике и КАТЕ раде механички, без концентрације и без визуелизације замишљеног противника, и када би бар те технике и КАТЕ вежбали са више концентрације и разумевања, могли би у спарингу да примене бар оне блокове и кретање у страну који постоје у тим катама. Њихова концепција борбе је да нико ни не покушава да блокира и да се одбрани, већ се сви надмећу у томе ко ће јаче кога да удари и колико овај то може да издржи. За такав приступ ВЕШТИНИ БОРЕЊА су потребни изузетно напорни тренинзи и специјалне методе за јачање ногу и руку и за развијање отпорности на ударце, али то није права вештина, јер постоје људи који су по природи као од стене одваљени, и који све то могу да имају и без вежбања. Зато је права ВЕШТИНА у вештини БЛОКИРАЊА и КРЕТАЊА, јер је суштина вештине у правовременој и најбоље изабраној (али без размишљања, спонтано помоћу КОНЦЕНТРАЦИЈЕ) РЕАКЦИЈИ на противникове покрете и нападе или одбране. То је оно што Окинављани и “велики“ мајстори UECHI ШКОЛЕ не знају, а за шта је мени Марио отворио очи још 1979. и 1980. године, док ме је обучавао вежбајући са мном.
Пошто је у октобру 1980. године требало да одем на одслужење војног рока, то је била одлична прилика да се тамо почне из почетка. Био сам свестан да ми је Марио отворио пут и да сада само од мене зависи да ли ћу успети да проникнем у суштину ВЕШТИНЕ БОРЕЊА. Зато сам одлучо да своју свест у војсци без икаквог остатка посветим вежбању. И претходних пет година сам знао само за вежбање, али тај полуфанатизам је тада био само механички, обично техничко дотеривање шаблонских покрета без праве концентрације и без вести о најбољем начину њихове примене. Зато сам решио да се вратим старим КИНЕСКИМ МЕТОДАМА, да вежбам ОСНОВ и оно што је најважније – да своју свест, која може да господари телом, оспособим за борбу. ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО МОЈЕ право вежбање и тако је настала ова књига, која у ствари представља моје забелешке из тог једногодишњег фанатичног вежбања.
Пошто је права ВЕШТИНА ПОКРЕТА неодвојива од МЕДИТАЦИЈЕ, јер је она по својој суштини, у свим својим аспектима, МЕДИТАЦИЈА У ПОКРЕТУ, у овој књизи ће бити дате и МЕДИТАТИВНЕ ВЕЖБЕ и МЕДИТАТИВНА ИСКУСТВА, која су у функцији ВЕШТИНЕ ПОКРЕТА. Тих првих годину дана јединственог вежбања МЕДИТАЦИЈЕ и ВЕШТИНЕ ПОКРЕТА, МЕДИТАЦИЈА је скоро искључиво била у служби ВЕШТИНЕ ПОКРЕТА, наиме НЕПОКРЕТНОСТ ТЕЛА и ДУХА је била у служби што ефикаснијег ПОКРЕТА. Иако сам и тада много времена провео у чистој МЕДИТАЦИЈИ, односно у МЕНТАЛНОЈ ПРАЗНИНИ, без визуелизације или идеализације борбених ситуација, тада још увек нисам схватао медитацију као нешто посебно, одвојено од ВЕШТИНЕ ПОКРЕТА. МЕДИТАЦИЈА се у мом ВЕЖБАЊУ осамосталила као посебна ДУХОВНО-ЕНЕРГИЈСКА ДИСЦИПЛИНА САМОУСАВРШАВАЊА тек касније када ми се МЕНТАЛНА ПРАЗНИНА толико усталила у СВЕСТИ да је постала доминантно стање ДУХА, које се одржавало даље годинама, и онда када нисам више толико често у свести помоћу ВИЗУЕЛИЗАЦИЈЕ ПОКРЕТА или МИСАОНЕ ИДЕАЛИЗАЦИЈЕ разрађивао разне борбене ситуације, акције и реакције. У то прво време, када сам заправо почињао са целодневним вежбањем духа и тела, нисам ни знао да се то зове МЕДИТАЦИЈА. Зато сам томе тада наденуо назив ДУХОВНЕ ВЕЖБЕ.
На крају треба истаћи да је ово први део серије књига О ВЕШТИНИ ПОКРЕТА И МЕДИТАТИВНИМ ИСКУСТВИМА, зато што је после тога било још вежбања, напредовања и писања о свему томе.
9. XII 1993.
